Ubošću te na kraju (mesečeve) balade

"Oprostite sada, ostaćete sami, eno gde me sebi zrak mesečev mami"
An Broše i Žerar Depardje kao Sirano i Roksana - Foto: Internet
An Broše i Žerar Depardje kao Sirano i Roksana - Foto: Internet
Share Button

I dalje smo u sedamnaestom veku. Tri godine pre nego što je na ovaj svet stigao znameniti Molijer, 1619. godine, rodio se, isto u Parizu, Savinijen Sirano de Beržerak. Kažu da je Molijer, pišući “Skapenove vragolije”, pozajmio od njega svoje poznato: “Kog vraga je tražio na toj galiji?”. Savinijen je učio filozofiju i retoriku i navodno je imao deformisan nos, možda ne onako dugačak kakvim su ga predstavljali, kada je postao, tri veka kasnije, junak pozorišnog komada Edmona Rostana. Bilo da smo gledali crno-bele verzije filma, poznatu crtanu verziju, ili pak novije ostvarenje sa Depardjeom u glavnoj ulozi, uvek smo videli abnormalno dugačak nos, Siranovu bolnu tačku i prepreku za ljubav, kako je on smatrao. Pravi Sirano učio je mačevanje i često se borio u duelima, Rostanov junak je išao sam protiv stotine. Rostan je izučio biografiju Savinijena i napisao komad za koji se sam plašio da će loše proći kod publike, čak se izvinjavao glavnom glumcu što ga je uvukao u takvu avanturu, ali, gle čuda, premijera je završena ovacijama, a autor je na licu mesta dobio Orden Legije časti od tadašnjeg ministra finansija, orden koji mu je i zvanično potvrđen nešto kasnije.

Savinijen je rođen u martu, verovatno početkom, jer u to doba je zakon nalagao da se dete krsti u roku od tri dana nakon rođenja, a mali Beržerak je kršten 06.03.1619. godine. Negde sam naišla i na peti, kao datum rođenja. Moj horoskopski znak, rođendan u razmaku od samo dva dana, neke životne okolnosti koje se podudaraju, učinili su da sam se nekako “pobratimila” i sa pravim Savinijenom, a i sa junakom inspirisanim njegovim životom. Ne samo zbog ovog što sam upravo navela. Postoji još nešto:

Siranovi ponos i nezavisnost

Siranovi ponos i nezavisnost

Sirano od Beržeraka, prevod Milan Dimović

Ovim rečima Sirano odgovara prijatelju Le Breu, koji ne razume zašto Sirano odbija pokroviteljstvo moćnog vikonta de Giša. To znamo da je rekao junak komada. A pravi Savinijen je, rekosmo, učio retoriku, filozofiju, i podjednako vešto baratao perom i mačem. Najpoznatija dela su mu Drugi svet ili Komična priča o državama i carstvima MesecaKomična priča o državama i carstvima Sunca, i to je ono, što je, čini mi se, obeležilo njegove težnje i maštanja. Beše li on neka preteča kosmonauta kad je pisao svoja dela, ili pak čudesno biće koje se odjednom obrelo u navodno sebi nepoznatom gradu, a tu je došao – pravo s Meseca (scena kada treba da spreči de Giša da omete venčanje Roksane i Kristijana). Riba u horoskopu, Savinijen mašta… O nekim drugim svetovima, o istraživanju nebeskih tela koja su nam svima poznata, a on još u ta davna vremena istražuje način kako da do njih dopre. U ovom blogu  čitamo: “…njegova posthumno objavljena dela Države i carstva Meseca (1657) i Države i carstva Sunca (1662) predstavljaju preteče naučnofantastičnog žanra. U drugoj od ove dve knjige, on je čak anticipirao i upotrebu raketnog pogona za međuplanetarna putovanja.”

Sirano zamišlja putovanje na mesec

Sirano zamišlja putovanje na Sunce

 
200px-cyrano_mond

Sirano zamišlja uzlet na nebo uz pomoć bočica napunjenih rosom

Fizičar, filozof, pesnik, duelista, pobornik slobode misli, libertinizma… Edmon Rostan je istraživao Siranov život i našao u njemu inspiraciju za svoj slavni pozorišni komad. Ponešto je izmenio u odnosu na dokumentovane činjenice i poklonio nam Sirana kakvog poznajemo, neustrašivog čoveka koji, pak, uliva strahopoštovanje, koji ne trpi od drugoga ni najmanju naznaku uvrede na račun svog deformisanog nosa, ali koji je u stanju, pre nego što “ubode /protivnika/ na kraju balade”, da virtuozno izdeklamuje stilske vežbe na račun svog nosa:

Tirada o nosu

Tirada o nosu

Gordi duelista ismeva svoju fizičku manu, iako znamo koliko ga boli. Čini se da je najveći uzrok tome – ljubav. Na pitanje najboljeg prijatelja Le Brea da li je moguće da on voli i koga, odgovara kako je sasvim prirodno da on, tako ružan i koji se čak ne može nadati čak ni ljubavi ružne žene, voli najlepšu koja postoji.

Madlenu Robino, zvanu Roksana, svoju dalju rođaku.

Madlena, pak, voli mladog kadeta Kristijana de Nevijet, nećemo sada ponavljati dobro znanu priču. Rekosmo već da Sirano dobro barata rečima, a Kristijanu to nije jača strana u to doba kad dame govore prefinjeno i takve kitnjaste razgovore očekuju i od svojih udvarača.

I tako Siranova ljubav počinje da se iskazuje u “suflerskom” maniru. Kad nekog voliš, želiš mu sreću, s tobom ili bez tebe, još jedna odlika požrtvovanih Riba. Sve počinje bukvalno sufliranjem ispod Roksaninog balkona, zatim zbog Kristijanove zbunjenosti Sirano pod okriljem mraka zauzima mesto lepuškastog kadeta i govori umesto njega ono što bi Roksani govorio sam, a kada se nad ljubavlju mladog para nadvije opasnost Roksaninog braka sa de Gišom, “čovek s Meseca” zagovara nesuđenog mladoženju dok se ne obavi venčanje zaljubljenih.

De Gišova osveta, rat, svakodnevna pisma koje je Sirano pisao u Kristijanovo ime i nosio ih preko vatrenih položaja, Roksanin dolazak u Španiju, Kristijanova pogibija, ponešto od toga su svakako činjenice koje je Rostan utkao u svoju fikciju, iako nije nimalo izvesno jesu li Beržerak i Nevijet uopšte i boravili na istom delu fronta, s obzirom da su pripadali različitim rodovima vojske. Tek, obojica jesu učestvovali u opsadi Arasa, Kristijan jeste poginuo, Sirano je tada možda ranjen (bolovao je kasnije od nepoznate bolesti – pominju se urinarna infekcija kao posledica ranjavanja, ali i sifilis…), a Madlena se povukla iz mondenskog života i pokušala rođaka Sirana da odvrati od slobodoumlja i da ga okrene veri. Iz Rostanovog komada možemo da nagađamo da u tome nije uspela, kada se on nežno i blagonaklono podsmeva pobožnosti sestara u samostanu u kome je, navodno, izdahnuo.

A kako je, zapravo, s ovog sveta otišao Savinijen od Beržeraka? Nakon dugogodišnjeg bolovanja, 23. jula 1655. godine, u predsmrtnom porivu da promeni vazduh, Savinijen odlazi kod svog rođaka u mesto  Sanoa, gde i umire pet dana kasnije. Prethodno (čak mesecima ranije) jeste zadobio udarac u glavu predmetom koji bi se, prema nekim zapisima, najbolje mogao okarakterisati kao komad drveta, ali to se svakako nije desilo na putu za samostan gde je svake subote Roksani čitao gradske novosti.

Ova scena je bila nužna da bi gordi mačevalac i majstor rime i prefinjenog govora dobio zasluženu nagradu – priznanje ljubavi one koju je voleo celog života. Njeno srce su dirale njegove reči pune ljubavi i divljenja, mnogo više nego Kristijanovo lepo lice.

Ne kaže se uzalud – muškarac koji voli gleda, žena koja voli sluša.

I još po nečemu se poslednji monolog fiktivnog Sirana približio stvarnom Savinijenu:

I pred smrću čezne za Mesecom

I pred smrću čezne za Mesecom

 
Siranova smrt u pozorišnom komadu

Siranova smrt u pozorišnom komadu

 


Izvori: Internet 

Kategorije
KnjiževnostNada ĐurovićRazumne priče

Ljubitelj reči u svakom smislu - istraživati ih, prevoditi, čitati, a, bogami, i izgovarati je za mene smisao postojanja. Idealista sam koji mašta u duhu "Kad bi svi ljudi na svijetu"... Obična i neobična. U svakom slučaju - ljudsko biće ženskog roda, sa priličnim brojem pripadajućih tom rodu vrlina i mana.

Povezani tekstovi