Dan kada sam postao izdajnik

Odgovornost je ozbiljna stvar, mnogo ozbiljnija od krivice.
Spomen park u Šumaricama - Foto: Internet
Spomen park u Šumaricama - Foto: Internet
Share Button

– Nadam se da vas dovoljno plaćaju za ovo. Sramota!

Tim rečima je komunikaciju sa mnom završila osoba ženskog pola, koja je na društvenoj mreži izabrala anonimnost. Pišu njoj na profilu neko žensko ime i prezime, to je istina, i samo na osnovu toga se može zaključiti da je u pitanju žena, ali drugih podataka o njoj nema. Profilna slika je lik iz crtanog filma, drugih fotografija nema; nema, doduše, ni nekih svojih misli i zapažanja na zidu, ima samo brdo šerovanih statusa i linkova. Ne želim da ulazim u to koliko je pristojno analizirati tuđe živote, zavirujući svakodnevno drugima u misli, fotografije, uspomene i komunikaciju, krijući se pri tom iza svemoćne anonimnosti monitora. Ne, to ostavljam svačijoj savesti i to je nešto što se ne može menjati. Vaspitanje polazi iz kuće, i ako ga neko ne stekne od najmanjih nogu, sigurno ga neće steći ni na Internetu.

Ta anonimnost mi, međutim, jako smeta kada se radi o kategoriji ljudi koje sa dozom podsmeha nazivam “србским патријотама”. I da ne bi bilo nikakve zabune, ne podsmevam se patriotizmu, već mišljenju da je dovoljno koristiti ćirilicu pa da se bude nacionalista; i potenciranju nekakovog staroserbskog, koji valjda treba da pokaže pripadnost najstarijem narodu na planeti. A verovatno i šire. Ne bih se posebno zadržavao ni na definiciji patriotizma, to bi trebalo da bude pojam poznat svakome ko ima bar osnovno školsko obrazovanje, a trebalo bi da je poznata i razlika između patriotizma, nacionalizma i šovinizma. Zadržao bih se, ipak, na pojmu koji je u ovoj sredini u potpunosti zapostavljen. U Srbiji strana reč odgovornost. A oko toga je i počela priča, koja je na kraju rezultirala zaključkom da sam izdajnik i strani plaćenik.

Drznuo sam se da na dan obeležavanja stravičnog zločina koji su 20. i 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu počinili nemački vojnici, progovorim ne samo o krivici, koja nije sporna, već i o odgovornosti za zločin. Zvanični podatak kojim se barata, a preciziran je na suđenju za ratne zločine pred Tribunalom u Nirnbergu, govori o 7.000 streljanih Kragujevčana. Savremena istraživanja, međutim, ukazuju streljano 2.792 civila; za toliko osoba se raspolaže ličnim podacima – ko su bili, gde su i kada rođeni, čime su se bavili. Među streljanima bilo je 270 dece, od kojih je najmlađi imao 11 godina. To streljanje, izvršeno po direktnom naređenju Vermahta, smatra se najmasovnijim ratnim zločinom počinjenim na teritoriji Srbije za vreme II svetskog rata. Krivica nemačkih oficira nedvosmisleno je dokazana na sudu, i za nju su izrečene pravosnažne presude. Ostaje pitanje zašto Srbija nikada nije podnela zahtev za isplatu ratne štete, ili ako i jeste zašto do te isplate nikad nije došlo, ali to u ovom trenutku nije važno.

Mnogo je važnije ukazati na okolnosti u kojima je do tog zločina došlo. Dva događaja su prethodila masovnom streljanju: upad partizana u pozadinsku jedinicu nemačke vojske, i zločin koji je tu počinjen. Jedan broj vojnika je ubijen, iako se nisu branili, drugi su samo ranjeni, a prema urednoj nemačkoj dokumentaciji (praćenoj fotografijama) pobijenim vojnicima su odsecane genitalije i stavljane su im u usta. Drugi događaj koji je isprovocirao više nego žestoku reakciju komande Vermahta bilo je dizanje u vazduh voza koji je sa odmora iz Grčke za Nemačku prevozio nemačke vojnike, ali i njihove supruge i decu. Te dve akcije, koje su se preambiciozno zvale diverzantskim, imale su za posledicu zločin koji je nemačka vojska izvršila nad srpskim civilnim stanovništvom, i što je posebno tragično nad kragujevačkim đacima.

Kada se stvari posmatraju sagledavajući široku sliku, a ne fokusirajući se samo na čin streljanja, otvara se sijaset pitanja, a svim tim pitanjima zajednički imenitelj je odgovornost.

  • Ko je doneo odluku da se svesno rizikuju životi civila?
  • Da li su te dve akcije bile izvršene po naređenju Vrhovnog štaba, ili su plod želje nekog od lokalnih vojskovođa da nanese neprijatelju štetu?
  • Da li su oni koji su izvodili akciju bili svesni da će doći do odmazde nad civilima?
  • Gde su bili ti “diverzanti” dok je trajalo streljanje, i šta su preduzeli da taj zločin spreče?
  • Da li je ikada za vreme ili posle rata postavljeno pitanje odgovornosti onoga ko je isprovocirao žestok odgovor nemačke komande?

Budući da se ljudi prepuste emocijama i strasti kada su ovako osetljive teme u pitanju, moraću da ponovim: krivicu nemačkih oficira i vojske niko ne negira, ona je na sudu dokazana i kažnjena pravosnažnim presudama. Ne radi se, dakle, ni o kakvoj relativizaciji zločina Hitlerove armade, kao što to nevešto pokušava da se imputira ljudima koji razmišljaju slično kao ja. Odmazda nad civilima jeste stravičan zločin, a ovaj u Kragujevcu je dodatno monstruozan jer je među streljanima bio i jedan broj đaka, koji su iz školskih klupa odvedeni pred streljački stroj. I ne postoji nikakvo opravdanje za to što su Nemci uradili. Ne postoji, međutim, opravdanje ni za partizanske gerilce koji su takvu odmazdu izazvali svojim, najblažim rečnikom govoreći, sramno neodgovornim ponašanjem.

Legitimno je pravo stanovnika okupirane zemlje da se organizuje i da pruži svaki vid otpora okupatoru, a to podrazumeva i fizičku likvidaciju vojnika okupatorske vojske. Čak i u ratu, međutim, važe neka pravila, i upravo zbog toga postoje konvencije o ponašanju u ratu. U ovom slučaju radi se o zatvaranju očiju pred zločinima koje su počinili “naši”, i – uživajući u ulozi žrtve u svetskoj zaveri protiv Srba – lamentiranju nad tuđim zlodelom. Streljanje u Kragujevcu rezultat je uzročno-posledične veze između dva događaja koji su prethodili tom zločinu, i pojedinci među nama prosto moraju da snose odgovornost za to, a mi moramo da postanemo svesni te njihove odgovornosti. Ne zbog toga što će to promeniti bilo šta iz prošlosti, već da bismo naučili da prihvatamo odgovornost i u sadašnjosti.

Upravo oni koji me ovih dana nazivaju kvislingom, izdajnikom, stranim plaćenikom, psihopatom i raznim drugim pogrdnim imenima, žive u senci onoga ko je sa skupštinske govornice poručivao da ćemo za jednog ubijenog Srbina ubijati stotinu muslimana. Da smo na vreme naučili lekcije iz prošlosti, i da smo naučili da pravimo razliku između krivice nemačke komande i odgovornosti partizanske komande za tri međusobno povezana zločina, onda bismo možda na vreme uočili šablon koji je tada mladi radikal, a danas svemoćni vođa Srbije, preslikao iz 1941. u 1993. godinu. Možda bismo onda naučili na vreme da se suočavamo sa realnošću, ne tražeći večito krivicu u drugima, odbacujući apriori sopstvenu odgovornost. Ne možemo nikako da pravdamo sopstvene zločine činjenicom da je i neko drugi počinio istu ili sličnu stvar. Zločin je zločin, bez obzira na to ko ga čini, i ne postoji nijedna okolnost kojom se on može opravdati.

Moj lični stav je da ne treba da dozvolimo bilo kome da nam dira u decu, porodice, stare, bolesne, i da se od svake okupacije svim dozvoljenim sredstvima treba braniti. Moj stav je, međutim, i to da za svaku stvar koju u toj borbi učinimo moramo biti svesni da snosimo i odgovornost. Ne možemo večito da se ponašamo na nivou nacije kao deca iz osnovne škole, koja poviču “Učiteljice, ali on je meni prvi rekao to-i-to, pa sam ga ja udario!”, ili da se pozivamo na starijeg brata ili tatu koji će doći da nas brani, jer smo ugroženi, a zapravo smo prethodno zapodenuli kavgu. Odgovornost je ozbiljna stvar, mnogo ozbiljnija od krivice. Za krivicu postoji kazna, koja kad se odsluži spira tu krivicu, anulira je. Odgovornost ostaje doživotno, a činjenica da okrećemo glavu od nje neće poništiti njeno postojanje, samo će nas u očima drugih učiniti nezrelim i nesavesnim.

Ko i dalje misli da sam izdajnik, ja ga u suprotno neću uveravati, svako ima pravo da misli šta hoće. Ima pravo to i da mi kaže, živimo u vremenu kada je sloboda govora jedno od najosnovnijih ljudskih prava. Iskreno mi je žao ako postoje pojedinci koji i posle čitanja ovog teksta nisu uspeli da shvate suštinu, i koji i dalje misle da postoji dovoljno uvrnut um koji bi pokušao da opravda nemački zločin. Takvima ne mogu da pomognem, sve i da želim. A ne želim.

Kategorije
Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Povezani tekstovi