Genocid nad medijima i građanskom Srbijom

Pod kupolom beogradskog sajma održava se Media market - sajam informisanja, komunikacija i marketinga.
Informer na Sajmu medija
Informer na Sajmu medija
Share Button

Kolumne uvek pišem impulsivno, reagujući na neku društvenu pojavu koju smatram lošom, i zaključak nije teško doneti – moja pisanija inspirisana Srbijom uglavnom su kritička. U slučaju ove kolumne primorao sam se da razmislim, i moram priznati da sam imao ozbiljnu dilemu: da li pisanjem o pošasti dajem doprinos njenom širenju ili se svinjarija ovakvog kalibra ipak ne sme prećutati? Zaključio sam da bi bilo krajnje neodgovorno ćutke preći poslednjeg ispada režimskog glasila, koje se desilo i dešava se u hali 3 Beogradskog sajma. Ako ništa drugo, ćutanje je najčešće znak odobravanja, i ja kao neko ko je deo medija ne želim i nemam pravo da ćutim dok se nad medijima sprovodi genocid.

Nisam novinar po obrazovanju, čak sebi ne dajem za pravo ni da kažem da se bavim tim pozivom, jer je za sticanje tog zvanja potrebno mnogo truda, znoja, odricanja, sticanja iskustva, pa opet ne postanu na kraju svi novinari. Svakako sam, međutim, učesnik medijskog života Srbije, i ako sam uređivao sajt (u to vreme pojam portal označavao je nešto sasvim drugo) koji su u svojim vestima kao respektabilan izvor navodile CNN, BBC, Sky News, Reuters i druge svetske agencije, onda smatram da itekako imam pravo da pričam o medijima.

Šta se i gde dešava, i pod čijom dirigentskom palicom?

Pod kupolom beogradskog Sajma, paralelno sa 61. Sajmom knjiga, u hali 3 održava se i Media market – Sajam informisanja, komunikacija i marketingamanifestacija na kojoj je predviđeno da se poboljša komunikacija između medija i partnera-oglašivača, marketinških i PR agencija, štampara, distributera.

Centralno mesto u hali dobio je režimski tabloid, preko koga aktuelna vlast saopštava svoje nezvanične stavove,  ali koji služi i za medijsko linčovanje svih političkih neistomišljenika vladajuće stranke, za progone, za uništavanje tuđih života i karijera, za besomučno spinovanje u korist režima. Sve to, bez trunke griže savesti, morala ili poštovanja kodeksa profesije, i sa besprekornom poslušnošću i psećom odanošću, u delo sprovodi neko čije ime ni u najtežoj ironiji ne želim da napišem, jer mi to elementarna pristojnost ne dozvoljava.

Neko ko je za vreme vladavine Demokratske stranke za aktuelne predsednike države i vlade pisao u svom tadašnjem tabloidu kako su podguzne muve i zlo za Srbiju, a čim su oni došli na vlast on je krenuo sa napadima na žute.

Činjenica da mu je Vođa prešao preko tih grehova govori samo o beskrupuloznosti obojice, a i ukazuje na to ko zapravo uređuje sadržaj najpoganijeg tabloida u ovom delu Evrope. Ne treba, stoga, imati zabludu da svaki tekst koji u potpisu ima ime i prezime vlasnika tabloidnog smeća nema i vrlo direktnu saglasnost ministra svih ministarstava. Nekadašnji ljuti protivnici postali su danas prisni saradnici, što nazovi novinar i urednik ne propušta da istakne u svakoj prilici. Njih dvojica k’o nokat i meso! U skladu sa tim, sve poteze koje nezvanični najavljivač državnih udara povlači s punim pravom možemo posmatrati kao poteze najvrednijeg među lenjima, najsposobnijeg među nesposobnima i najpametnijeg među glupima. Najboljeg među svim ološima.

Dođe Sajam, a na sajmu…

Ceca, Jeca i ostale kurtizane sa Ibarske magistrale sinonim su umetničkog kvaliteta, čednosti i poštenja za dobar deo izvođača koje je režimski tabloid angažovao kao goste na svom izložbenom prostoru. Beogradski sajam je u slučaju Media marketa odradio samo tehnički deo posla, za ostalo odgovornost snosi S media.

I na koji način se, zapravo, razvija dijalog između medija i njihovih stručnih saradnika? Kako se neguje kultura dijaloga, kako se produbljuju kontakti, kako se stvaraju nova poslovna poznanstva? Tribinama i razgovorima na temu medija i njihovog razvoja? O, ne! To bi možda tako trebalo da se radi, ali ovde je izabrana drugačija strategija, i sada je prosto nezamislivo ne podsetiti da sve što radi vlasnik režimskog tabloida ima odobrenje sa vrha.

Sajam medija pretvoren je u šator pod kojim se na najprimitivniji način veseli u duhu devedesetih godina, u manifestaciju gde se promovišu isti oni “kulturni radnici” koji su sahranjivali Srbiju u vreme režima Slobodana Miloševića, kada su kič i seljacizam dosegli svoj vrhunac. Era Ojdanić, osvedočeni pedofil koji je u reality programu na televiziji sa nacionalnom frekvencijom izjavio kako je imao seksualne odnose sa petnaestogodišnjom devojčicom, i zbog toga nije odgovarao; on ima mesta na Sajmu medija? Razni anonimusi, skupljeni po ko zna kakvim budžacima, dovedeni da razgale široke narodne mase. Junaci programa kojih se svako pristojan stidi su tu da promovišu medije? Halo, gde živimo mi, koja je ovo godina, koji je ovo vek? Ja zaista ne umem – ali i ne želim – da zapamtim njihova imena, pa ih ne navodim u tekstu, ali da li ćemo dozvoliti da se posle samo 20 godina crni talas turbo-folka i primitivizma vrati na velika vrata?

Možda će neko na sve ovo reći: pa dobro, da nemaju publiku oni to ne bi ni radili! Što je samo delimično tačno. Postoji jedan deo ljudi u Srbiji koje bi ovakvi sadržaji i privukli, ali oni sigurno nisu posetioci Sajma medija. Najbolji dokaz za to je video zapis koji ide kao prilog ovoj kolumni, na kojoj se jasno čuje da “zvezda” programa doziva posetioce tako što im nudi besplatnu hranu i piće. I u izveštajima tabloida je jasno da se sve svelo na krkanluk, jer centralno mesto u lažnim hvalospevima o sajamskim dešavanjima zauzimaju upravo reklamne poruke o proizvođačima hrane i pića. I to je, verovatno, najrečitija poruka koja nam se šalje zna-se-već-odakle: spremni smo da vas kupimo za dva zalogaja kobasice i čašu piva, i računamo s tim da ste spremni za tu cenu da se prodate.

http://www.youtube.com/watch?v=EL8ZeYGZJls

Možda se ovo nekome čini kao sporedna tema, ali ovo je po mom dubokom uverenju opelo srpskom novinarstvu. Mediji nikada nisu bili ugroženiji, nikada kao sada primitivizam nije bio toliko nadmoćan, nikada nije postojao ovoliki stepen bahatosti, i nikada se nekultura nije promovisala kao mejnstrim. Više nije minut do dvanaest, zvona već zvone, kazaljke su se poklopile. Ostaje nam samo da pokopamo medije, da ugasimo svetlo i da, napuštajući grobove predaka, krenemo sa sirijskim izbeglicama u neki “bolji život”. Imamo, doduše, mogućnost i da proteramo bahate, nepismene, psihički bolesne i primitivne urednike u istoriju, i da počistimo smeće koje se nagomilalo.

Koju ćemo opciju odabrati zavisi samo od nas. Svestan da smo mnogo bliži prvoj, želim da verujem da će se ipak desiti čudo, te da ćemo pronaći volje i snage da se obračunamo sa đavolom. I da ćemo sprečiti genocid koji se vrši nad kulturom i nad građanskom Srbijom.


Kolumna je objavljena na portalu Kolumnista.

 

Kategorije
Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Povezani tekstovi