Oproštaj od Milke Canić

Otišla je žena koja je postala poznata u celom regionu po jednostavnom "Dobro veče!".
Slagalica - RTS - Foto: Internet
Slagalica - RTS - Foto: Internet

Nisam neskroman – a ne pada mi na pamet da budem lažno skroman – kada kažem da posedujem relativno pristojno obrazovanje, i da je opšta kultura jedna od svetlijih tačaka u mom znanju. Odrastao sam u različitim kulturama, išao u različite škole, bio sam dovoljno radoznao da sam čitao i van obavezne lektire, pratim dešavanja u svetu, imam talenat za pamćenje relativno nevažnih informacija… Jednom rečju – za kvizove rođen. I kad god gledam neki kviz na televiziji, uvek sam u rangu boljih takmičara. Svestan sam, međutim, i oduvek sam to znao, da je sasvim drugačije kada se stane ispred kamera, kada reflektori zasijaju sa svih strana, kada si svestan činjenice da će te posmatrati veliki broj ljudi; u tim situacijama mozak ume da zatrokira, i čovek se ne seti nekih najosnovnijih stvari. A sa druge strane se seti nekih koje mu u normalnim okolnostima nikada ne bi pale na pamet. Naoružan iskustvom stečenim radom na jednoj beogradskoj televiziji, što je trebalo da mi pomogne da prevaziđem tremu, i vođen željom da se ipak bar u nekom kvizu oprobam, pre nekoliko godina sam počeo da biram na koje takmičenje znanja da se prijavim. Izbor je pao na RTS i na Slagalicu. Popunio sam prijavu, poslao sam je, i vremenom sam zaboravio na nju.

A onda je negde u kasnu jesen 2009. godine došao poziv! Organizator sa RTS-a me je pitao mogu li da dođem sutra na snimanje, budući da je jedan kandidat iz unutrašnjosti otkazao, i ja prihvatih izazov. U dogovoreno vreme se nacrtah u holu zgrade u Košutnjaku, gde su nas sačekali organizator i pomoćnik reditelja. “Snima se pet epizoda za redom, uglavnom se sve radi “u cugu”, osim ako dođe do nekog baš grubog previda, pa je potrebno ponoviti, to se kasnije emituje, do 16 h mora sve da bude snimljeno jer posle toga u taj studio ulazi druga ekipa, popijte kafu, sad ćemo još malo da počnemo…”. I to je to. Brzinske pripreme su obavljene, i bili smo spremni za Skočka i drugare. Ubrzo se pojavila i voditeljka (nije mi ostala u lepom sećanju, zbog nadmenog ponašanja i ubeđenosti da je najlepša i najzgodnija na svetu, te je neću imenovati), a za njom je došla i obasjala osmehom ceo hol. Ona.

Evo je Milka Canić!

Milka Canić (1944-2016)

Milka Canić (1944-2016)

Da mi je neko tog trenutka rekao da se moje učešće otkazuje, i da mogu da idem kući, ne bi mi ni trenutka bilo žao, jer sam došao u priliku da upoznam legendu srpskih kvizova, i ženu čijem sam se obrazovanju i poznavanju srpskog jezika i književnosti beskrajno divio. Ljubazno se pozdravila sa svim takmičarima, sela da sa nama popije kafu, ali je čak i u toj neobaveznoj atmosferi izvadila iz torbe neki rečnik, prelistavala ga, tražila nešto, smišljajući verovatno nove pojmove i reči za kviz.

Između svakog snimanja emisija, voditeljka i Milka odlazile su na presvlačenje i popravljanje šminke, a mi smo imali vremena za po cigaretu ili dve. Uvek bi se vratila prva, i uvek bi razmenila po nekoliko rečenica sa nama, razbijajući nam tremu. Žena je jednostavno plenila dobrotom i smirenošću, i bilo je zadovoljstvo nalaziti se u njenom prisustvu. Zaboraviš da si na televiziji, zaboraviš da će tvoj uspeh ili blam gledati milioni ljudi, zaboraviš sve ono što ti stvara osećaj nelagode, i uživaš u neobaveznom ćaskanju. Između dva snimanja povela se priča oko reality programa, mislim da je tada bio aktuelan Veliki brat, i ljudi su se uglavnom pohvalno izražavali o tom TV formatu. Nije teško pretpostaviti da sam morao da kažem svoj stav, i raspalio sam po reality pošasti svom snagom, ali vrlo biranim rečima. Ne mogu da opišem koliko sam bio srećan i zadovoljan kada je na moju stranu stala i ona, i kada smo u trenutku stvorili savez “Sami protiv svih”, objašnjavajući kako su ti programi smišljeni da kod gledalaca bude i zadovoljavaju najniže porive. Ne verujem da smo uspeli da promenimo bilo čije mišljenje, ali tih nekoliko minuta savezništva sa njom su mi jako draga uspomena. Sada mi je žao što sam odbio da je maltretiram tražeći da se slikam sa njom, budući da su je svi ostali takmičari zamolili za zajedničku fotku, ali sam i na taj način pokušao da joj pokažem da je poštujem kao čoveka i kao stručnjaka, i da u njoj ne vidim atrakciju koja svake večeri milionima gledalaca RTS-a na identičan način kaže ono čuveno “Dobro veče!”.

Samo učešće u kvizu nije prošlo baš najslavnije, opustio sam se posle dve lagane pobede, i dozvolio da me u trećoj emisiji eliminiše takmičar koji je realno bio slabiji od mene. Pala mi je koncentracija, verovatno sam ga i potcenio malo, i kako god – tog dana sam završio svoje učešće u kvizu. Ako mi je za neku utehu, baš taj takmičar od koga sam izgubio pobedio je u tom ciklusu.

Danas me je pogodila vest da Milka Canić više nije sa nama. Ona već duže vreme ne učestvuje u snimanju kviza, bolest je učinila svoje, ali meni Slagalica od večeras neće biti ista. I kad god vidim Skočka ili čujem prepoznatljivu špicu, ja ću se setiti baš onog osmeha kojim nas je obasjala kada sam je prvi put video uživo. I želim joj, iako ne spadam u vernike, da se na onom svetu smesti blizu neke biblioteke, da joj nadohvat ruke budu sve one knjige koje nije stigla da pročita za života. Uopšte nisam siguran na šta će ovaj tekst izaći, niti sam ga pregledao, niti ću to učiniti, napisao sam ga u jednom dahu, i direktno iz duše. A sve u želji da na dostojan način ispratim jednu ljudsku veličinu. Nisam želeo da ona bude vest na portalu, gde ću šturo konstatovati da se predala, i da je bolest pobedila.

Zbogom, gospođo Canić, i pronađite svoj spokoj, gde god da ste.

Kategorije
Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.
Nema komentara

Povezani tekstovi