Šta donose američki izbori

Amerika je 9. novembra izglasala svog 45. predsednika, republikanca Donalda Trampa, koji je deklasirao demokratskog kandidata Hilari Klinton.
Porodica Trump - Foto: Internet
Porodica Trump - Foto: Internet
Share Button

Prođoše i izbori koje je sa najvećom pažnjom pratio ceo svet. Izbori za predsednika još uvek najveće sile na svetu. Ili su bar oni ubeđeni da su jaki i najjači, a da li su – pitanje je za ozbiljnu analizu. Moje je duboko uverenje, a mogu i da ga argumentujem, da je Amerika zapravo nokautirani džin koji ostaje na nogama samo zahvaljujući tome što ga pridržavaju oni koji ga se zbog ranije snage plaše. Izbori koje je obeležila možda najprljavija predsednička kampanja do sad, ali to ne treba da čudi budući da ljudski rod globalno posrće i tone kada je moral u pitanju, i sve je manje stvari koje su svete.

Bili su ovo izbori koji su u mnogome ličili na izbore u Srbiji, jer je osiromašeni, obespravljeni i sluđeni narod birao između dva zla, umesto da bira između dva dobra. Razmišljajući o tome kako se oseća prosečan američki građanin pred ovo glasanje, zapitao sam se šta bih ja odlučio kada bih morao da biram između Nataše Kandić i Vojislava Šešelja. Verovatno bih se odlučio da svoj glas poklonim crvenom vojvodi, računajući na to da je manje zlo imati posla sa koliko toliko ostvarenim muškarcem, nego sa isfrustriranom ženom bolesno željnom moći. Kako je to kada se patološki želi moć, pa čak i kada si muško, vidi se na primeru aktuelnog srpskog premijera, za koga doduše Jelena Maćić (to je ona šminkerka i Internet tajkun koju vlast privodi zbog širenja panike za vreme poplava ili zbog pretnji po život srpskog prvog ministra) kaže da ima višak ženskih hormona. Žena je, pa verujem njenoj proceni i intuiciji, iako je ne uzimam zdravo za gotovo.

Kakve će promene u Americi doneti Tramp?

Da pojednostavim odgovor i da ga svedem na jednu reč: kozmetičke. Možda će promeniti retoriku u odnosu na svog prethodnika, i verovatno će kao čovek sa neprocenjivim iskustvom u šou biznisu umeti da podiđe glasačkom telu, ali se u zvaničnoj politici Sjedinjenih Američkih Država neće menjati baš ništa. Svako onaj ko zamišlja da će Trampovim pozicioniranjem u Belu kuću stvari da se menjaju radikalno nema ama baš ni malo političkog iskustva. Amerika je jedan ogroman prekookeanski brod, koji punom parom ide jasno zacrtanim kursom. Diskutabilno je da li je taj kurs dobar, čak je evidentno da nije, da je loš po same Amerikance i po ceo svet, ali on je jasno zacrtan i tu odstupanja nema. Da bi tako veliki brod načinio bilo kakav zaokret, potrebno je da se obavi niz predradnji, a to u ovom slučaju iziskuje mnogo vremena. 

Neophodno je, pre svega, da se postigne saglasnost da kurs mora da se menja, a to je u ovom slučaju jako teško. Gotovo pa neizvodljivo. Nije nikakva teorija zavere kada se kaže da se Amerikom ne vlada sa Kapitol Hila ili iz Bele kuće, već da njime upravlja grupa (pre)bogatih moćnika, u čijim su rukama Federalne američke rezerve, Vol Strit i druge poluge realne vlasti. Neoliberalni kapitalizam je u svom punom zamahu, i ko raspolaže novcem taj raspolaže svim segmentima vlasti. Globalna tendencija je da se ljudi pretvore u ekonomske robove i da služe samo jednoj svrsi – umnožavanju nagomilanog kapitala. Sve druge opcije odbacuju se kao neprihvatljive. Sve dok se sudija ne nadvije nad bačenu na pod Ameriku, a taj dan sa istorijskog aspekta uopšte nije daleko, i ne počne da odbrojava nokautiranom borcu, SAD će se ponašati kao da su sila i srljaće iz greške u grešku.

Kakve će promene u svetu doneti Tramp?

Ko god da je progurao Trampa na ovim izborima, učinio je to mudro sagledavajući budućnost planete. U toku je Treći svetski rat, koji se vodi na ekonomskom planu, i u fazi smo potpune preraspodele snaga.

Dojučerašnji neprikosnoveni vladar sveta, SAD, kleči već duži period, a zube je najviše polomila pokrećući besomučno ratove koje nije mogla, žargonski rečeno, da ishendluje kako treba. Da bi se ti ratovi finansirali, Amerika je bez ikakve kontrole štampala novac sa jedne, i falsifikovala ga sa druge strane, što je i izazvalo ekonomski krizu 2008. godine, a njene posledice osećamo i danas. Ujka Sem se našao u poziciji da je ušao u bitku u kojoj vidi da će na kraju da izgubi, ali mu sada više nazad nema, mora da gleda da produži agoniju što je moguće duže. Poslednji veliki poraz Amerika je doživela u Ukrajini, i to je nešto od čega se neće oporaviti jako dugo. Krenuli su u kreiranje još jednog žarišta, sa ciljem da demonstriraju silu, a sve se završilo sramnim porazom i povlačenjem, i pored jake podrške evropskih saveznika.

Na drugom tasu svetskih terazija stoji Rusija, koja se digla iz klečećeg položaja i vođena nekadašnjim Čarobnjakom iz KGB-a, Vladimirom Putinom, zauzima vrlo stabilne pozicije. Imali su oni koji su gurali Trampa u vidu ovu Putinovu trenutnu snagu, te su mudro savetovali američkog predsednika da javno iskazuje svoju naklonost ka ruskom lideru. Putin mudro stvara čvrst savez sa Kinom i Indijom, i uopšte ne treba zanemariti zvaničnu izjavu kineskog predsednika, datu pre nepunih mesec dana, u kojoj kaže da će “Rusija i Kina kroz nekoliko godina vladati svetom i neće pitati nikoga ni za šta”. I sam Putin je, uostalom, igrač izabran u odajama u kojima se kreira svetska politika, i njegov dolazak na vlast potpomognut je od strane onih koji su sada na vlast doveli Trampa. Dugo je tražen zamenik Borisa Jeljcina, i izbor je pao na visprenog KGB-ovca, kadrog stići i uteći i na strašnom mestu postojati. Takav lider savršeno se uklapa u ono za čime čezne duša slovenska, i u startu se znalo da će on imati bezrezervnu podršku Rusa dok god bude demonstrirao odlučnost i snagu. I ma kako to apsurdno da zvuči, on je trenutno Americi najbolji i najsigurniji saveznik. 

Kako će se izbor Trampa odraziti na Srbiju?

Nikako. Kratko i jasno, da jasnije ne može. Jedno je to što mi čeznemo za herojem koji će zamahom čarobnog štapića rešiti sve naše probleme i ispraviti sve kosmičke nepravde koje nam se kroz vekove nameću. Zbog toga smo, uostalom, izglasali i Miloševića i Vučića. Imali su tu retoriku na koju se slovenski plebs loži, taj nerv i sposobnost da i jačima od sebe prkose i kažu NE! Radili su to, doduše, na specifičan način. Ovaj prvi išao je uz onu stvar celom svetu iz podzemnog kompleksa u Dobanovcima, nudeći kao žrtve sopstveni narod. Prkosio je iz bezbednosti bunkera bespotrebno žrtvujući decu i civile, ali i policajce i vojnike. Ovaj drugi prkosi tako što se valja po podu u Briselu, i što u Belu kuću ulazi na sporedna vrata, pravdajući se da to nije ulaz za poslugu već rezervni ulaz za slučaj da glavni ne radi. Čega se pametan stidi… 

Vrlo lako je moguće da će u nekom narednom periodu, koji se više ne meri decenijama ili vekovima, već godinama, Kosovo da se vrati u okrilje Srbije, i kada će ceo svet da zaboravi i na bombardovanje jedne suverene zemlje, i na tobožnje genocide, i na sve što se na ovim prostorima dešavalo. Neće to, međutim, biti nikakva zasluga Donalda Trampa, novog predsednika Amerike, već će to biti samo delić agende koja je odavno sačinjena i koja se realizuje bez nekog uticaja javnosti na to. Idolopoklnostvu i mitomaniji skloni Srbi pozivaće se na poreklo Melanije Tramp, i već vidim naslove u kojima se veliča njena uloga u rešavanju kosovskog pitanja, ali to sa realnošću neće imati nikakve veze. Niti je Kosovo imalo kapacitete da postane ozbiljna država 1999. godine, niti ih ima sada. Oni sada jesu nezavisna država, ali su i tvorevina finansirana od trgovine drogom, oružjem i ljudskim organima. Pitanje je trenutka kada će to sve da pukne kao mehur od sapunice i kada će svetski moćnici da pokupe svoje pinkle i bez pozdrava odu svako svojoj kući. 

Stanovništvu Srbije ostaje da kao i pre izbora u Americi pokuša da pronađe snage da se osvesti, i da shvati da je naše dvorište podjednako prljavo i zapušteno kao ona u koja uporno gledamo, i što je još važnije jeste da spoznamo da smo kao država dovoljno mali i beznačajni da bismo se petljali u veliku politiku, te da smo kadri samo da čistimo ono što je nagomilano kod nas. Kao što predsednički izbori koji čekaju Srbiju iduće godine neće promeniti baš ništa u zemlji velikih mogućnosti i najjeftinije radne snage, tako i ova Trampova pobeda ne služi ničemu drugom do stvaranju najvećeg reality programa na svetu. 


 

Kategorije
Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Povezani tekstovi