Posrtanje ženstvenosti

Ona je savršenstvo bez mane, Ona je deo vojničkih snova. Ona je lutka sa naslovne strane.
Njeno Veličanstvo Žena - Foto: Internet
Njeno Veličanstvo Žena - Foto: Internet

Žena je stvorena da bi joj se muškarac divio. Da bi za njom čeznuo. Da bi je poštovao i voleo. I da bi ona tog i takvog muškarca volela. Decu sa njim rodila. Vrat kuće u kojoj je on glava da bude. On da bude neustrašiv i zaštitnik, ona da bude mudra i nežna. I kroz vekove je tako bilo, i stolećima je to tako funkcionisalo. Sa manjim ili većim pojedinačnim iskakanjima, ali je funkcionisalo. Postojalo je ognjište, oko koga se okupljala porodica. Vatra koju je održavala žena drvima koje donese muškarac. Hrana koju je kuvala žena od onoga što donese muškarac. Deca koju je mazila žena, a sve zajedno ih čuvao muškarac. Znao se red, i niko se nikome nije u posao mešao. I, gle čuda, ljudi su se voleli, i pored silnih peripetija su čuvali porodicu i ostajali su u braku. Jer je i ženi i muškarcu imperativ bila svetinja – porodica; pre i posle svega, jer samo tako može da se sačuva duhovna snaga i da se pronađe spokoj.

Onda su došla neka nova vremena. Žene su, vrlo opravdano, počele da se bore za svoja prava, i za ta prava su se izborile. Ljudska prava ne treba da poznaju polove, rase, nacije, seksualnost, religioznost. Ona moraju da budu za sva ljudska bića ista. Dok se ta ista bića o njih ne ogreše, i ne pređu s one strane zakona. Pa čak i prestupnici moraju da imaju zagarantovan neki minimum prava; ljudski je grešiti, i ne može se neko zbog jednog posrtanja obespraviti, ne može se tretirati kao biće drugog reda. Nije to, zahuktalim aktivistkinjama ženskih pokreta (sufražetkinje, feministkinje, itd…) bilo dovoljno, ta zaslužena i potrebna pobeda im je dala krila, pa su nastavile da srljaju u potpuno bespotrebnu borbu za jednakost polova. Neprirodno je izjednačavati nešto što je prirodom definisano da bude različito, i sve što se radi u tom smeru može se bez trunke griže savesti smatrati i nazvati protivprirodnim bludom.

Đavo je vrlo mudro posejao seme zla, podmetnuo je ljudskoj vrsti klicu razdora, i negde duboko u hodnicima pakla veselo se smejulji gledajući sve bespoštedniju borbu između onih koji bi trebalo da se vole, poštuju i nadopunjuju. Potpuno su lišena smisla sva nadmetanja oko toga ko je bolji, pametniji, sposobniji. Sjajno je kada u odnosu dvoje postoji zdrava želja za napredovanjem, na svakom polju, i za svojevrsnim nadmetanjem partnera, ali je jako loše kada se to pretvori u utakmicu u kojoj pitanje pobednika postaje pitanje života i smrti. Posmatrajući sa strane međuljudske odnose prosto ne mogu da se otmem utisku da je sve veći broj ljudi okrenut baš takvim takmičenjima, a da apsurd bude veći muškarci su olako prihvatili defanzivnu ulogu, dok žene pokušavaju da na svakom polju zauzmu dominantne pozicije.

Uporedo sa tom očajničkom potrebom za borbom u kojoj se mora pobediti, počela je da se gubi i ženstvenost. Ma ko da diktira trendove i nameće društvene norme, a sve sam uvereniji da to čini Nečastivi lično, ubedio je žene da je sramota biti dama; da je sramota imati svog džentlmena, ili makar oficira; da je sramota biti skroman; da je sramota biti mudra i ponekad prećutati; da je sramota biti u zajednici, da se mora isticati individualnost na svakom planu. Ubedio ih je Mefisto i da oblačenjem i pojavom treba na prvi pogled da ulivaju strahopoštovanje, te je danas pravo iznenađenje videti ženu kako ponosno korača obučena u suknju i u cipelama sa visokom štiklom, svesna da mami poglede i uzdahe muškaraca pored kojih prolazi. Postalo je sasvim prirodno da žene u svemu poprime obeležja muškarca, nedostaje još samo da krenu da piju hormone da bi počeli da im rastu brada i brkovi, i ludilo će biti podignuto na najviši stepen. Muškarci se, sa druge strane, potpuno zbunjeni takvim preokretom povlače u defanzivu, i prepuštaju ženi 21. veka da komanduje u svemu. Što možda, samo po sebi, i nije tako loše, iako istorija ljudskog roda pokazuje drugačije, ali je onda bespredmetno govoriti o jednakosti polova, onda tu borbu treba nazvati pravim imenom – borba za nadmoć nad suprotnim polom.

I dok se žena i muškarac, nesnađeni u bitkama za koje nisu stvoreni, polako ali sigurno gube, i dok se odnosi među polovima deformišu preko svake granice razumnog, dotle propada porodica i nameću se neki sasvim novi i za društvo jako loši trendovi. Sve je više homoseksualnih veza, brakova, sve su jače tendencije da se u tim brakovima usvajaju deca; sve je više transrodnih osoba, koje se tobože pronalaze tek u nekom već zrelom dobu, i tek onda “ulaze u pravo telo”; sve se više spušta granica kada pedofilija postaje regularan seksualni odnos – nekoliko razvijenih zemalja na zapadnoj hemisferi spustilo je tu granicu na 12 godina; Nemačka je jedna od prvih zemalja na svetu gde je incest legalizovan, Kanada je na dobrom putu da to učini. Bez ikakve želje da se upuštam u polemiku oko toga šta je tu bolest, šta devijacija, a šta prirodno stanje, ne mogu da ne primetim da su to sve društvene norme koje razaraju porodicu, i koje udaljavaju ženu i muškarca. Metroseksualni muškarac i “emancipovana” žena podjednako je neprirodan spoj kao i spoj dve osobe istog pola. Da ne budem pogrešno shvaćen, takvih veza je bilo i biće ih uvek, i to je u redu, ali to prosto ne sme da postane pravilo, ne sme da postane društveno prihvatljiva norma ka kojoj se teži. Da bi se na ovoj kugli zemaljskoj opstalo, ljudi moraju da se reprodukuju, deca moraju da se rađaju i vrsta mora da se produžava, a to je moguće samo u heteroseksualnom odnosu. Deci su neophodni porodica i oba roditelja, zdrava sredina u kojoj će dete od prvog dana moći da raste u psihički stabilnu osobu.

Nisam ja ovde rekao ništa novo, niti sam otkrio rupu na saksiji; sve su to stvari koje su dobro poznate, ali se o njima ne govori. Zbog straha da će se biti osuđeno za uskogrudost, zatucanost, neshvatanje novog doba. Moj problem nije to što ne shvatam kakve se promene dešavaju; moj problem je upravo suprotno – jako dobro vidim, i shvatam, ali vidim da u društvu površnosti i sebičnosti sve manje ljudi želi da prihvati realnost. Bežimo u reality programe i u virtuelni svet, da bismo sa sebe skinuli odgovornost za saučešće u uništavanju cele civilizacije, naivno verujući da će se stvari promeniti i bez našeg učešća u tome. Dekadenciju moraju da zaustave oni ljudi koji su skloni iskonskim i realnim ljudskim vrednostima, oni koji nameću pošasti je sigurno neće zaustaviti.

Razmislite malo, ne tražim puno od vas. Čak i ne tražim, prosto vas molim. Upitajte se, dok ne bude kasno. Vratite nam Ženu koju ćemo biti u stanju da volimo i poštujemo. Nje danas ima samo u tragovima, čast retkim izuzecima.

Kategorije
Iz mog uglaPeđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.
Nema komentara

Povezani tekstovi