Abortus je ubistvo. Ko je ubica?

Ovo je isto kao kad pustiš čoveka da bude gladan, a onda ga osudiš što je ukrao hleb.
Share Button

Imali smo, pre neki dan, istupanja dve uvažene ličnosti, jedna je iz svetovnog a druga, važnija, iz duhovnog života Srbije. Ne znam koja me je više razbesnela i povredila kao ženu koja živi u ovoj našoj svakodnevnici. Ostavila sam za sobom doba rađanja, ali ni tada nije ništa preduzimano da se istinski stimuliše povećanje priraštaja. Vazda ostavljana između čekića i nakovnja, žena u Srbiji se suočava sa borbom između želje da ima potomstvo i realnom mogućnošću da ga podiže.

Ne doživljavam sebe ni kao sudiju ni kao prosvetitelja. Pišem ovo sa stanovišta jedne žene, prilično ogorčene, stavom društva i države kako prema brizi za povećanje nataliteta, tako prema osuđujućem stavu prema ženama koje to učine. Pre neki dan zateknem u poštanskom sandučetu naštampan papir Abortus je ubistvo, sa stisnutom pesnicom, slično onom koja se viđala na protestima protiv Slobodana Miloševića.

Nekako odmah posle toga naletim na uputstvo SPC Kako okajati greh abortusa, upućeno ženama koje počine greh ubistva svog nerođenog deteta.

Okidač je, ipak, bio status jednog muškarca na fejsbuku, koji je samo napisao čuvenu rečenicu: Abortus je ubistvo.

Naravno da se razvila široka diskusija i ono što mene lično poražava je broj osoba, a naročito žena, koje su ustale da napadaju druge žene koje su barem pokušale da problem prekida trudnoće osvetle sa svih strana. Nema nikakve sumnje da je abortus čin koji je nasilan, definitivno jeste onemogućavanje da se rodi jedno biće, bolan je psihički i fizički, a ni medicinski nije blagosloven. A svedoci smo da ga sve više ima. U Srbiji se godišnje izvrši između 150 i 200 hiljada prekida trudnoće. Tačan broj se ne zna, jer se veliki broj intervencija sprovodi na privatnim klinikama koje ne prikazuju pravo stanje.

Suprotno opštem verovanju da je prekid trudnoće karakterističan za neudate mlade devojke i žene, najveći broj trudnoća prekinu žene u braku ili dugogodišnjoj vezi, čak 80%. U ovom tekstu izuzeću mlade devojke koje iz neznanja ili nerazmišljanja uđu nespremne u odnos koji rezultira trudnoćom, kao i one koje iz medicinskih razloga moraju da je prekinu. Mene je iznenadila brojka abortusa koji izvrše žene koje su u bračnoj ili vanbračnoj vezi. Šta navodi žene koje imaju partnera da se odluče na tako surov i po svim aspektima bolan korak? Koliko je država učinila da se ova brojka smanji i poveća natalitet, što je jedan od osnovnih zadataka svake države koja iole misli na budućnost?

Ono što se mora priznati akciji koja je pokrenuta ili odobrena od strane države, odnosi se na edukaciju o neophodnosti i načinima kontracepcije. Ona se sprovodi na razne načine, u savetovalištima pri domovima zdravlja, putem časopisa, na televiziji. I to je za pohvalu. Država je nešto pozitivno učinila po pitanju edukacije da do trudnoće ne dođe.

A šta je država učinila po pitanju toga da dete dođe?

Šta naša država čini da podstakne parove da se odluče da imaju dete, ili da dobiju više dece? Da li neko stvarno misli da jednokratni novčani iznos koji dobija porodilja i koji za grad Beograd iznosi 35.ooo dinara, a u Srbiji zavisi od budžeta opštine, čini stvarnu, kvalitetnu brigu za potomstvo? Nezaposlena porodilja ostvaruje naknadu od 20.000 din, plus po 5.000 za naredna tri meseca, ali samo ako joj ukupni prihod po članu domaćinstva ne prelazi 10 000. dinara. I tu se, otprilike, briga o potomstvu završava.

Hajde sada da pogledamo problem sa drugog aspekta. Ova ista država, koja se tako “široko” otvorila prema svojim budućim snagama, kako sada stvari stoje, samo im je obezbedila dobru versku poduku koju će imati kad porastu. Mislim da je svima poznato da SPC ne plaća apsolutno nikakvu dažbinu ni porez, čak ni na luksuzne automobile koje voze sveštena lica, kao ni na rakiju i vino koje se proizvodi na manastirskim imanjima po Srbiji. Valjda je taj alkohol koji proizvedu i prodaju sveštene ruke neko sveto miro? Nemam ja ništa protiv crkve, nijedne. Ali imam protiv nesrazmerno povlašćenog položaja koji joj je dodeljen a njoj ne pada na pamet da se nečega odrekne ili, makar, samo da omali svoje velike beneficije u korist pastve koja treba i da se rađa. Samo da podsetim da se crkva finansira iz više izvora, i legalno je najplaćeniji elemenat u našem društvu. U daleko povoljnijem položaju nego sama država. Izvori finansiranja su: prvo budžet Srbije, u koji ulazi sve ono što se nama uzima na razne načine; drugo je naplata njihovih usluga a znamo koliko su te usluge skupe; treće je naplata svih dokumenata koje vadite u matičnoj crkvi – izvodi iz matičnih knjiga venčanih i krštenih, a novčano iznose gotovo koliko i ove u opštini i četvrto, prilozima vernika. Priznaćete sami da niko u Srbiji nema legalni četvorostruki izvor finansiranja.

Zašto pominjem crkvu u ovom kontekstu? Naša država i naša crkva odavno su sklopile brak iz računa u kome je njima savršeno lepo. Zajedno se štite ali i zajedno napadaju kad treba i koga treba. Ovoga puta ću ostaviti po strani sramne odluke o uništavanju verskih objekata, nekih i od velikog istorijskog i areheološkog značaja, osvrnuću se na ono što je tema ovog teksta. Sve verske institucije svih religija osuđuju abortus kao ubistvo. Ni naša crkva nije izuzetak.

Onomad je protojerej stavrofor Zarija Zarić iz Smederevske Palanke uzburkao javnost kada je javno prokleo vernicu svoje crkve Zagorku Stanić, majku troje dece, koja je htela da izvrši abortus. Nije on ovo izmislio niti je to njegov lični stav. Protojerej Ljuba Stojanović doslovce kaže: Ta dečica su živa pred Bogom, oni su nevini pravednici kao i u svoje vreme Avelj i mnogi pravednici kroz istoriju… duše te abortirane dece su kao one duše pravednika iz Vitlejema u doba Hristovog rođenja.

Potresne reči i ne može se reći da nisu istinite. U tom delu sekunde kada se spoje dve ćelije da stvore novo biće, tada je već genetski kod određen i, bez obzira što te dve ćelije još nisu biće, one nose u sebi jedan život. Zar zaista neko misli da je ženama baš svejedno da otkinu taj zametak života u sebi? Ne sporim da postoje žene koje na stvari ne gledaju tako i da ima onih kojima je svejedno. Ali ima i onih koje ubiju svoje dete i posle rođenja, zar ne? Uvek postoje bolesnici, emotivno invalidne osobe, uvek postoji neki procenat onih koji nemaju ni mrvu duhovnog bića u sebi. Ima ih. Ja ovde ne govorim o njima.

Govorim o onih 80% žena koje se, same ili u dogovoru sa partnerom, odluče da prekinu liniju života koji su začele. Ko ima pravo da u državi, gde ništa nije olakšano ženi koja rađa dete, zameri što je odlučila da ga u tom trenutku neće? Kažu pobornici bespogovorne osude abortusa da svako dete ima pravo da bude rođeno. Niko ne pominje da svako dete ima pravo da živi životom dostojnim čoveka. U zemlji gde i deca gladuju, gde u narodnim kuhinjama stoje u redu i deca i roditelji koji su u kriminalu koji se naziva tranzicijom izgubili posao, ko može da kaže, mora da se dete rodi? Ko ima pravo da osudi dete da raste gladno? Da se ne lažemo, podaci govore da u Srbiji sve više dece ima koja u školu dolaze bez ijednog obroka.

Onomad je javnost bila zapanjena pismom medicinske sestre u hitnoj pomoći koja je ustanovila da se devojčica u školi onesvestila od gladi. Pismo nije bilo anonimno, žena je navela sve podatke i oni su bili istiniti. Gde su bili onda ti dušebrižnici koji u horu pevaju da “svako dete ima pravo da se rodi”, učine nešto, pozovu nekoga na odgovornost, organizuju pomoć? Mada, nije pomoć dovoljna. Koliko je takve dece danas u Srbiji? Koga je iz vladajuće vrhuške potresla činjenica da 200.000 dece raste ispod granice siromaštva i da svako osmo dete u Srbiji odlazi gladno u školu? Nedavno se ubio tinejdzer jer nije mogao da podnese ljuto siromaštvo u kome je živeo. Usput, njegov otac, verski fanatik, kompletno imanje ostavio je crkvi.

Stefan Simić iz Mola, obesio se pored Tise jer nije više mogao da podnese siromaštvo, toliko veliko da je morao da napusti školu jer nisu imali novac ni za autobus do škole. Ono što dodatno poražava je činjenica da je dečko tražio pomoć od crkve, gde su mu odgovorili da oni nisu socijalna ustanova. Gde je, gospodo sveštenici, anatema na svešteno lice koje oteralo gladno dete sa praga?

Naša država ima para za rasipanje na razne strane, svi znamo, da ne nabrajam. Naša crkva ima vozni park od koga se zavrti u glavi, od cifara koliko sve to košta. Naša crkva je, takođe, najveći kupac građevinskog materijala u Srbiji. Pa kako se nije setila da izgradi neko porodilište, dom za nezbrinutu decu, prihvatlište za samohrane neudate majke? Nove bogomolje rastu kao pečurke na svakoj raskrsnici. Kako se, tako zabrinuti za potomstvo, ne setiše da renoviraju neko krilo dečje bolnice? Svi smo bili zgranuti slikama koje je objavila jedna majka koja je ležala sa svojim detetom u bolnici, usred Beograda. Umesto toga, crkva će objaviti uputstvo kako da okajete greh što ste ubili zametak života u sebi.

Postoji li nešto licemernije? Peticija koju su građani potpisivali da se sredstva za doček nove godine preusmere u namene lečenja dece, da bar neki roditelj ne moljaka, pored muke koju ima, sve nas da šaljemo sms kao jedinu nadu za lek detetu, nije uspela. Vlast je rekla, NE. Biće proslave. Koga briga za decu? Da li ovde da pomenem veliki broj firmi koje pri zapošljavanju usmeno naglase da se od žene ne očekuje da, bar u narednih par godina, ne ode na porodiljsko bolovanje i da će je sačekati otkaz kad se vrati, ako to ipak učini?

Kako se to radnica “Jure”, gde se preporučuju pelene za odrasle da se ne bi išlo u toalet, može odlučiti da rodi dete, kada to znači bezuslovni otkaz? A često je jedini hranilac porodice? To što polako nestajemo i što nas svake godine sve manje ima, ne treba da izvlače žene na svojim leđima.

Abortus je ubistvo, to je važno istaći.  Slažem se sa tim. Samo, molim vas, ta rečenica ima i svoj dodatak. Iza svakog ubistva stoji ubica.

Ovde su kao ubice označeni oni koji su najviše oštećeni. A prozivaju ih oni koji najviše imaju. Naša bivša ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović i naš aktuelni patrijarh Irinej.

Ovo je isto kao kad pustiš čoveka da bude gladan, a onda ga osudiš što je ukrao hleb.

Gospodo iz vlasti, svetovne i duhovne, dok ne budete nešto učinili da se stvarno poboljšaju stvari koje je neophodno imati da bi se podizalo zdravo i srećno potomstvo, za mene ste vi veće ubice nego ove žene koje prozivate.

Kategorije
Razumne temeŽiža Radivojević

Rođena sam kao Živana, ali se odazivam na Žiža. Titova pionirka, pamtim Beograd i ovaj narod u boljem izdanju. Po struci ekonomista, kada su fakulteti bili državni a diplome vredele. Htela da studiram fiziku ali život okrenuo pravac čamca. Po opredeljenju svaštar. Sve me zanima, numerologija, istorija, muzika, književnost i slikarstvo, posebnije. Pasionirani putnik, svaki dinar dajem na putovanja. Volim da pišem za Portal jer se razlikuje. Majka jedne Nine koja mi je najbolje što sam uradila u životu.

Povezani tekstovi

  • Kad bi zidovi raznih raskošnih dvorova mogli da govore, ispričali bi priču o mnogim tužnim princezama koje su prolile više suza nego što su imale srećnih trenutaka. Vekovima su...
  • Klod Mone je jedan od najpoznatijih francuskih slikara, začetnik novog pravca u slikarstvu, Impresionizma. Ceo jedan novi način slikanja dobio je naziv po njegovoj slici Impresija rađanja sunca. Rođen 1841. u...
  • Leto gospodnje 1881. u Aranđelovcu, i događaj sezone, oficirski bal u organizaciji kraljice Natalije i svako ko polaže na ugled u društvu mora mu prisustvovati. Spremaju se mlade devojke,...
  • Ovaj čuveni uzvik, nastao u španskom građanskom ratu, trebalo bi da bude naš ratni poklič u borbi za poslednju odbranu naših života, a tiče se naše dece. Jer ovo...