Apis, prvi srpski obaveštajac

Priča o heroju kog su oblatili i nakon montiranog procesa ubili.
Share Button

Dragutin Dimitrijević Apis

Dragutin Dimitrijević Apis

Srbija je vazda veličala pogrešne ljude a heroje prepuštala podmetanjima, neistini, zlim jezicima i zubu istorije koji melje i ono što je laž, samo ako se upakuje toliko dobro da liči na istinu.

Čovek koji je organizovao i izveo jedan puč, bio pozadina jednog atenatata koji je izmenio svetsku istoriju, rodoljub i idealista, bio je generalštabni pukovnik kraljevine Srbije kada je, na vojnom sudu, osuđen kao izdajnik koji je pripremao atentat na kralja čijeg je oca doveo na vlast. Poznat po svom herojstvu i poštenju, uživao je veliki ugled u narodu pa zato mu se nije moglo suditi u Srbiji. Bilo je potrebno da mu se namesti igra i sudi van njene teritorije, da ne bi javnost previše saznala o detaljima procesa. Njegovom smrću pobedili su oni koji su se ogrešili o svaki zakon, moralni pre svega, a onda i o zemaljski.

Dragutin je bio dete siroče, o njemu su vodili računa sestra i zet. U ono vreme muško dete, siroče, moglo je samo da ode u sveštenike ili u vojsku. Kako je mali Dragoslav bio krupan i snažan, vojska mu je bila suđena. Vojsci je posvetio život, ona mu je zamenila roditelje, ženu, decu, sve ljubavi i strasti koje je trebalo da ima u životu zamenila je Srbija i vojska. Nije sporno da je bio u organizaciji  ubistva bračnog para Obrenović, ali je on tada bio mladi oficir koji nije mogao mnogo da utiče na odluke zaverenika koji su Obrenoviće videli kao prepreku napretku Srbije. I nije bio jedini. Podržavan je od strane Karađorđevića, dinastije koja je želela da dođe na vlast a to nije mogla osim pučem, sve dok postoji jedan živ muški Obrenović. Mogli su i da sačekaju, jer kralj Aleksandar i kraljica Draga nisu imali svoje dece, no uplašili su se da bi za naslednike mogla biti proglašena braća ili bratanci kraljice Drage. Njena braća, Nikodije i Nikola,  su bila besprizorni primerci voljene braće bez drugih kvaliteta osim što im je sestra na viskom položaju, prvo kao dvorska dama a onda i kao kraljica. Ovo, realno, nije moglo da se desi, ali Karađorđevići su bili prilično nestrpljivi a Dragutin prilično zanesen idealnom slikom Srbije kojoj su Obrenovići naneli dosta zla, pre svega raspusni i sujetni kralj Milan Obrenović.

Srbija je, tih godina, prolazila kroz tešku krizu. Za deset godina vladavine kralja Aleksandra, od 1893. godine, kada je državnim udarom ukinuo Namesništvo pa do smrti, 1903. godine, promenilo se dvanaest vlada. Zemlja je tonula u haos nad kojim je bila autokratska ruka mladog Aleksandra koga narod nije podržavao, naročito posle ženidbe sa starijom i neomiljenom dvorskom damom njegove majke. Stanje je postalo još gore kada se novopečena kraljica stala mešati u unutrašnju politiku države, smenjivati proverene i zaslužne ljude i dovoditi svoje pulene. Naročito je stanje u vojsci bilo poražavajuće. Za vreme kralja Milana vojska je bila povlašćena, uživala je ugled, status i dobre plate. Pod novim kraljem i njegovom ženom stanje je iz korena promenjeno. Vojska je gubila ugled, plate su kasnile, naoružanje se nije popunjavalo niti se generalno stanje održavalo kao nekad. Oficiri su bili nezadovoljni pa su se organizovali u zavereničku organizaciju sa ciljem da se odstrani kraljica Draga. Kasnije su ovom cilju dodali i kralja jer bi, slepo zaljubljen u svoju kraljicu, bio spreman na krvavu osvetu ako ostane bez voljene žene. Jezgro organizacije činili su generali i viši oficiri, a od nižih njihova pristalica je bilo i Dragutin Dimitrijević Apis. Neformalni vođa bio je Aleksandar Mašin, brat kraljičinog prvog muža, koji je patološki mrzeo svoju bivšu snaju, sada kraljicu.  Sve do početka 1903. godine plan nije bio ubistvo kraljevskog para. Zaverenici su se u svemu konsultovali sa Petrom Karađorđevićem, koji je bio u emigraciji u Ženevi.

Naslovne strane evropskih novina posle ubistva kralja i kraljice

Majski prevrat značio je potpuni prevrat političke klime u Srbiji. Izvršen je brutalno, ubistvom i skrnavljenjem tela kralja i kraljice, što su prvi započeli Aleksandar Mašin i potpukovnik Petar Mišić. U sukobu na dvoru Apis je bio teško ranjen u grudi ali se, budući da je bio izuzetne snage, volšebno oporavio. Obrazovana je koaliciona vlada i Narodno predstavništvo je dovelo Petra Karađorđevića na vlast.

Period vladavine prvog Karađorđevića obeležen je napretkom i istinskom demokratijom. Smetnja njegovom upravljanju su bili zaverenici koji su ga i doveli na vlast, a koji su zadržali najvažnija mesta u državnoj upravi i stalno se mešali u politiku. Neki od njih su se ponašali neprimereno i osiono, do mere da su u samoj vojsci stvorili neprijatelje koji su se u žargonu zvali “kontraći”. Tri godine su oni bili najveća stvarna vlast u Srbiji. Strane sile, pre svega Velika Britanija, prekinule su diplomatske odnose sa Srbijom zbog nasilnog i brutalnog uklanjanja kraljevskog para, i njihov uslov za normalizaciju odnosa bio je svrgavanje i kažnjevanje zaverenika. Kralj Petar je odlagao tu akciju ali je na kraju popustio i glavnu šestoricu penzionisao, naravno bez kazne nego uz  velike penzije i posebne novčane naknade. Penzionisan je i Petar Mišić, koji će kasnije odigrati veliku ulogu u montiranom procesu protiv Apisa.

Posle uklanjanja zaverenika, mladi oficiri koji su učestvovali u zaveri ali nisu imali uticaja na odlučivanje, nastavili su povezanost i predstavljali novu zavereničku snagu sa mladim i ambicioznim Dragutinom Dimitrijevićem koji je nadimak Apis dobio zvog svog dzinovskog rasta, po staroegipatskom svetom biku. Apis je bio zaljubljen i zaslepljen vojskom, karijerom i Srbijom. Bio je veoma obrazovan, vojne škole završio u Beogradu i Nemačkoj, govorio tri jezika i posedovao veliku ličnu harizmu. Nikada se nije ženio i živeo je u vojsci i za vojsku. Bio je idol mladim oficirima i zbog svoje nesebičnosti i ličnog poštenja.

Kralj Petar I Karađorđević

Te godine su bile posebno teške za Srbiju kojoj je nametnut Carinski rat sa Austrougarskom, oblik sankcija za stoku koju je Austrougarska uvozila iz Srbije. Trajao je pet godina i mala Srbija je iz njega izašla ojačana i sa novim tržištima, što zapadnoj sili nikako nije odgovaralo. Za to vreme mladi zaverenici su bili nezadovoljni blagom vladavinom kralja Petra, zamerajući mu da je mnogo dopustio političarima da utiču na državne odluke, korumpiranost i nesposobnost da dela sa više akcije u unutrašnjoj politici. Prestolonaslednik je bio princ Đorđe, koji nikome nije bio po volji. Austrougarskoj jer je otvoreno nastupao kao najljući protivnik, zaverenicima jer im je stavio do znanja da će ih se rešiti kad dođe na vlast, a i Nikoli Pašiću koji je pogrešno procenio da bi njegov brat, princ Aleksandar bio podložniji kontroli i njegovom uticaju. Princ Đorđe je važio za malo neumerenog i psihički nestabilnog, a koliko je to istina teško je reći, s obzirom da je propaganda protiv njega bila smišljena i detaljno sprovođena. Jedan ispad kada je nehotičnim i nezgodnim udarcem ubio svog slugu, poslužio je da se digne velika prašina i princ prisili na abdikaciju u korist brata Aleksandra. (Nekoliko godina kasnije ubistvo grčkog deteta koje je iz obesti počinio sin Nikole Pašića bilo je zataškano.)

U to vreme Srbi su bili rasejani po Bosni i Hercegovini kojom je upravljala Austrougarska sa namerom da to bude večno, Makedoniji i Kosovu koji su bili pod Turskom. Po principu da je neprijatelj moga neprijatelja prijatelj, Turska i Austrougarska sklapaju sporazum koji rezultira izgradnjom železnice koja zahvata i Novopazarski sandzak. Istovremeno, Srbiji se naređuje da obustavi svaku propagandu u BiH. Srbi u Makedoniji, nezadovoljni svojim položajem, organizuju se kao zaverenici po ugledu na makedonsku VMRO i za svoje ciljeve pridobijaju Apisa i zaverenike iz Srbije. Ujedinjuju se sa ciljem oslobađanja srpskih zemalja i udruživanja u veliku Srbiju koja okuplja Srbe i okrenuta je prijateljima Srbije. Kasnije će ova “velika Srbija” biti nametnuta u propagandi njenih neprijatelja kao cilj kasnije Kraljevine, što je potpuni apsurd jer je smaknuće Apisa bilo i delimično zbog protivljenja jugoslovenskoj ideji koju su podržavali Pašić i prestolonaslednik Aleksandar. Osnovana je organizacija “Ujedinjenje ili smrt”, kasnije prozvana Crna ruka. Crnorukci su delovali prilično javno i nisu krili svoje ciljeve. Bili su strogo i hijerarhijski ustrojeni i jedno od pravila je bilo da ne mogu imati lične koristi od Organizacije.

Crna ruka je sve više dobijala pristalice u svim slojevima društva pa i u vladajućem. Imali su svuda svoje ljude, danas bi se to reklo insajdere, bili su odlično obavešteni o svemu što se dešavalo iza zatvorenih vrata vlade i dvora. Smatraju se začetnicima prave obaveštajne službe a Dragutin Dimitrijevič im je rodonačelnik.

Kako je bio dobro obavešten, Apis je znao neke stvari koje nisu išle u prilog ni kralju Aleksandru a još manje Nikoli Pašiću. Pašić je bio rusofil, ali njegova diplomatska lukavost nije dozvoljavala da se zameri Austrougarskoj. Na tlu Bosne je bila aktivna organizacija Mlada Bosna, revolucionarna organizacija nezadovoljna položajem Srba u Carevini. Sarađivali su aktivno sa Crnorukcima, što je bio i povod da Srbija bude prozvana kao saučesnik u atentatu na prestolonaslednika. Pašić je igrao dvostruku igru, nije se zamerao Apisu i mladim oficirima, znajući da su oni srž vojske a ratovi su bili na pomolu, a tajno je onemogućavao svaku njihovu aktivnost u Bosni.

Balkanski ratovi su promenili odnos snaga na Balkanu ali Apis, zbog teškog trovanja krvi koje je jedva preživeo, nije u njima učestvovao. Ta iznenadna i teška bolest sa najčepće smrtnim ishodom bila je prilično tajanstvena i neobjašnjiva. Zvanično, dobio ju je u izvidnici u Albaniji ali  mnogi smatraju da to nosi Pašićev potpis, s obzirom da je stari političar bio sklon zakulisnim obračunavanjem sa političkim protivnicima, a i lično mu se Apis zamerio jer je ukazivao na bezobrazluk i krađe državnih fondova njegovog voljenog sina, Radomira.

Prvi svetski rat Dragutin provodi i kao obaveštajac i kao vojnik. Rukovodio je svim obaveštajnim aktivnostima i akcijama a bio je i načelnik štaba užičke i timočke vojske, a zatim i pomoćnik načelnika štaba Treće Armije. Učestvovao je u svim važnim bitkama srpske vojske i u proboju Solunskog fronta. Za pokazanu neustrašivost dobio je nekoliko odlikovanja, između ostalih Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima I, II i III reda, Ordenom Miloš Obilić i Ordenom belog orla I i II reda.

Ovakav hrabar i dokazan junak nije mnogo mario za političke spletke i ulagivanja, nije prezao od otvorenih istupanja ni samom prestolonasledniku Aleksandru, budućem kralju. Aleksandar Karađorđević je sa sve manje simpatija gledao Apisov uspon i popularnost, kako u vojsci tako i u narodu. Ništa mu se nije moglo zameriti s obzirom da je živeo samački, vojnički život, bez ličnog bogatstva ili političkih ambicija. Bio je veliki protivnik politike ujedninjena sa Hrvatima i Slovencima, što se proklamovalo Niškom dekleracijom, samo nekoliko meseci pošto je srpska vojska izvojevala velike pobede ali i iskrvarila na Ceru i Kolubari. Pašić i Aleksandar su čekali momenat da deluju i uklone Apisa koji im je postao velika smetnja za buduće političke poteze kao veliki patriota i srpski nacionalista. Povod je bio Apisovo neslaganje sa politikom ministra unutrašnjih poslova Stojana Protića koju je sprovodio u tek osvojenoj Makedoniji. Apis je zastupao stav da vojna vlast ima prednost nad civilnom s obzirom da još traje rat, a Protić je doveo svoje ljude koji su bili civili. Ovo je bio i početak kraja za Apisa. Dalji tok njegovog života uzeli su u ruke kralj Aleksandar i Nikola Pašić, koji su okupili sve što je  potrebno da se jedan časni čovek diskredituje, obeščasti i najzad osudi za veleizdaju.

Kralj Aleksandar Karađorđević

Još ranije je prestolonaslednik Aleksandar osnovao organizaciju Bela ruka, isključivo sa ciljem da se usprotivi Crnorukcima, diskredituje ih gde god može i podrži budućeg kralja. U dogovoru sa radikalima, smišlja se atentat na Aleksandra i odmah hapse Crnorukci pod optužbom za organizovanje atentata i sklapanje separatnog mira sa Austrougarskom. Napisana je optužnica i formirano sudsko veće sačinjeno isključivo od najvećih protivnika Crnorukaca i Apisa lično. Predsednik sudskog veća bio je pešadijski pukovnik Petar Mišić, onaj koji je bio među starim, penzionisanim zaverenicima i lični neprijatelj Apisov. Naime, u majskom prevratu bio je prvi koji je pucao u već mrtva tela kralja Aleksandra i kraljice Drage, i tako dao podstrek ostalima, među kojima je bio i bivši kraljičin dever, da učine sa njihovim telima ono što nijedan civilizovan čovek i vojnik ne sme da učini. Apisu  je bio ljuti kritičar i protivnik, kao i sudija Ljubomir Dabić koji je zakleo da će se osvetiti Crnorukcima i njihovom vođi jer su se usprotivili jednom švercerskom poslu sa nabavkama u armiji.

Solunski proces trajao je u jeku rata puna dva meseca gde je bilo izvedeno preko 80 svedoka. Neki su svedočili istinu ali samo o saradnji Crne ruke i Mlade Bosne, što se znalo i nije ni trebalo da bude predmet suđenja. Ostali su svedočili o ličnim ambicijama Dragurina Dimitrijevića i njegovih drugova. Trojica su osuđena na smrt streljanjem a ostali na višegodišnju robiju. Apis, Rade Malobabić i Ljubomir Vulović su osuđeni na smrt i kazna je i sprovedena u zoru, 26. juna 1917.

Postoji pismeno svedočenje koje je podneo Ljubomir Dabić, potpukovnik koji se zakleo na osvetu Crnorukcima, a prisustvovao je pogubljenju. Iako je znao kome se obraća, Apis je poslednje rekao, “Brate, Ljubo, nisam kriv. Ako će moja smrt da koristi Srbiji, ne žalim da umrem od njenog metka”. To su bile poslednje reči osuđenog izdajnika i moralno diskreditovanog čoveka koji je pao kao žrtva nečasnih namera vlastoljubivih ljudi.

Koliko je Solunski proces bio namešten i neutemeljen vidi se i po tome što se o njemu nije smelo govoriti do kraja rata, a ni posle nije bilo preporučljivo raspitivati se o “izdaji” Apisa i Crnorukaca. Po čaršji se o tome pričalo u pola glasa i niko javno nije smeo ništa da pita. Crnorukci koji su osuđeni na tešku robiju bili su pušteni 1919., bez ikakve revizije procesa i bez posebnog obrazloženja. Cilj Aleksandra Karađorđevića o stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca bio je ostvaren, ideja o velikoj Srbiji sahranjena zajedno sa Apisom, Pašić i kompanija su iz rata izašli bogatiji nego ikad, život se nastavljao dalje. Kraljevina koja je sagrađena na kostima srpskih vojnika zajedno sa Apisom poživela je 23 godine do izbijanja II svetskog rata. Velika Srbija je ostala mit i najčešća floskula onih koji su je najviše iskoristili i na njenim leđima prešli na pobedničku stranu posle I rata. Veliku Srbiju je sanjao Apis i svoj san platio glavom i čašću.

Kosti Dragutina Dimitrijevića Apisa počivaju na Zejtinliku u kosturnici br. 5027., gde ih je tajno preneo prvi čuvar srpskog groblja Sava Mihailović. Dugo je bio pod oznakom “N.N.”, ali je posle rehabilitacije na obnovljenom Solunskom procesu 1953. kada je ustanovljeno da je prvobitni proces bio čista nameštaljka, stavljena Apisova slika i ime. Tako je Apis u večnom životu dobio priznanje koje skida sramotu sa njegovog imena.

Nažalost, đaci u školi ne uče o Apisu. Đaci ne uče da je postojao vojnik koji je imao veliku moć a malo lično bogatstvo, kome je Srbija bila preča od karijere i zvanja. Oni uče o kralju ujedinitelju, kao da nam to ujedinjenje nije donelo veliku muku, ratove i stradanje Srba po nekadašnjoj Austrougarskoj monarhiji. Deca ne znaju ni ko je Apis.

Apis nije imao dece jer je mislio da su Srbi njegovo zaveštanje, njegova deca. Nesvesna i nesavesna deca koja i danas slave njegovog ubicu i ubicu vaskolikog srpstva.

Kategorije
IstorijaŽiža Radivojević

Rođena sam kao Živana, ali se odazivam na Žiža. Titova pionirka, pamtim Beograd i ovaj narod u boljem izdanju. Po struci ekonomista, kada su fakulteti bili državni a diplome vredele. Htela da studiram fiziku ali život okrenuo pravac čamca. Po opredeljenju svaštar. Sve me zanima, numerologija, istorija, muzika, književnost i slikarstvo, posebnije. Pasionirani putnik, svaki dinar dajem na putovanja. Volim da pišem za Portal jer se razlikuje. Majka jedne Nine koja mi je najbolje što sam uradila u životu.

Povezani tekstovi

  • Kad bi zidovi raznih raskošnih dvorova mogli da govore, ispričali bi priču o mnogim tužnim princezama koje su prolile više suza nego što su imale srećnih trenutaka. Vekovima su...
  • Klod Mone je jedan od najpoznatijih francuskih slikara, začetnik novog pravca u slikarstvu, Impresionizma. Ceo jedan novi način slikanja dobio je naziv po njegovoj slici Impresija rađanja sunca. Rođen 1841. u...
  • Leto gospodnje 1881. u Aranđelovcu, i događaj sezone, oficirski bal u organizaciji kraljice Natalije i svako ko polaže na ugled u društvu mora mu prisustvovati. Spremaju se mlade devojke,...
  • Imali smo, pre neki dan, istupanja dve uvažene ličnosti, jedna je iz svetovnog a druga, važnija, iz duhovnog života Srbije. Ne znam koja me je više razbesnela i povredila...