Lujza i Živojin Mišić

Kada je mlada i vrcava Lujza Krikner dala ruku za igru stasitom potporučniku Živojinu Mišiću, nije ni slutila da će je on povesti u legendu i nezaborav.
Živojin Mišić
Živojin Mišić
Share Button

Leto gospodnje 1881. u Aranđelovcu, i događaj sezone, oficirski bal u organizaciji kraljice Natalije i svako ko polaže na ugled u društvu mora mu prisustvovati. Spremaju se mlade devojke, raskošne haljine, čipka i cveće krase kosu i grudi ustreptale od uzbuđenja, što zbog bala, što zbog bataljona mladih oficira  na vežbi u okolini grada.

Louise Mišić Krikner

Louise Mišić Krikner

Porodica inženjera Fridriha Kriknera sprema se za bal ne sluteći da će to letnje veče rasturiti porodicu. Naročito ne pomišljaju da bi Lujza, sa svojih šesnaest godina i još u gimnaziji, mogla da se zaljubi i napravi skandal. A to se upravo dogodilo kada je na balu upoznala mladog poručnika Živojina Mišića. Šta se dogodilo te večeri, da li je taj ples po koji je došao potporučnik Mišić trajno zavrteo glavu lepoj mezimici iz vrlo bogate kuće, ili je to samo bilo prepoznavanje dve duše koje su se poznavale i tražile celog života, niko nije umeo da objasni. Sudbinski susreti se ne objašnjavaju, oni se dogode.

Lujza i Živojin su se ubrzo venčali u Vaznesenjskoj crkvi u Beogradu, uprkos zabrani njenih roditelja. Bespovratno zaljubljena a tvrdoglava, pobegla je za mladog srpskog oficira, seljačkog sina sa nevelikom platom. Nije ni slutila da je svoj život vezala za čoveka časnog, pametnog, hrabrog, ali sa teškim sudbinskim zapisom koji je poneo u svom srpskom genu. Odrekla se udobnosti imućnog i ušuškanog života i izabrala neizvestan vojnički, jer žena vojnika je i sama vojnik. Podređena zakletvi koju je njen muž dao svojoj otadzbini, ograničena na svaki mogući način u odnosu na druge žene. Njeni roditelji nisu mogli da prihvate zeta iz sela Struganika, skromnog porekla i još skromnijih primanja i razbaštinili su svoju mezimicu. Roditeljsko srce ume ponekad da bude tvrdo.

Mladi bračni par Mišić bio je zajedno samo prve tri godine. Živojin je već 1885 učestvovao u kratkom, srpsko-bugarskom ratu. Dok je bio na bojištu rodilo mu se prvo dete, ćerka Eleonora. Prvog sina, Radovana, video je tek kad se vratio iz škole gađanja u Austrougarskoj, u koju je bio poslat u svrhu pripreme za generalštabnu struku.

Trnovit i težak je bio put mladog oficira, kasnije i vojvode. Bio je obrazovan, govorio četiri svetska jezika, nije umeo da ustukne ni pred neprijateljem ni pred predpostavljenima, čak ni pred kraljem. Kraljevi ne vole jogunaste i drčne vojnike, naročito one koji nemaju dlake na jeziku i to su Mišići osetili kao porodica. Živojin je prvi put bio penzionisan posle majskog prevrata, 1903., bio je označen kao previše lojalan prethodnoj dinastiji Obrenovića. Kako su Krađorđevići hteli da zbrišu sve što je bilo povezano sa ubijenim kraljem i kraljicom, tako su otišli u penziju neki oficiri, iako im vreme za penziju nije došlo. Nije dugo potrajala penzija za generalštabnog pukovnika Mišića, reaktiviran je šest godina kasnije na lični zahtev generala Radomira Putnika, tokom aneksione krize.

I tada počinje golgota Srbije i prava Via dolorosa za porodicu Mišić, naročito za Lujzu. Okrenuta mužu i deci, mlada, razmažena Nemica je postala prava srpska majka heroj, koja u rat ispraća muža i tri sina. Za Srbiju počinju godine u kojima su je opustošila dva balkanska i jedan svetski rat, i to onaj za koji je ona bila optužena i morala je da plati kaznu.

Živojin Mišić, nije bio po volji ni Karađorđevićima, ni Apisu i Crnoj ruci, organizaciji koja je podržavala Aleksandra Karađorđevića. Opet penzionisan po završetku Drugog balkanskog rata, i opet reaktiviran  1914 kada je Srbija bila u opasnosti. Dobija komandu nad Prvom armijom i veštim manevrima donosi pobedu u Kolubarskoj bici zbog čega je unapređen u čin vojvode. Zajedno sa porodicom deli muku prelaska preko Albanije, odakle se on prebacuje na Krf sa vojskom a Lujza sa čerkama i najmlađim sinom, koji je još bio dete, u Francusku.

Kakvi su dani i noći žene koja strepi za muža i dva sina koja su ostala da se bore za njenu novu domovinu? Svaki minut je kao večnost, svaki zalogaj zastaje u grlu. Njeni voljeni su negde gladni, umorni, ranjeni. Mnogo kasnije, major Aleksandar Mišić, njen drugi sin, pridružio se četničkom ravnogorskom pokretu Draže Mihajlovića i borio protiv Nemaca. Zarobili su ga 1941. i na streljanju mu ponudili život, saznavši da mu je majka Nemica. Uslov je bio da se deklariše kao Nemac i odrekne svojih srpskih korena i prezimena. Traženo mu je da se prikloni onoj drugoj polovini svoje krvi, nemačkoj. On je to odbio, rekavši da te krvi više uopšte nema, istekla je na Kolubari, gde ga je stiglo nemačko zrno. Takve je sinove rodila i odgajila Lujza.

General Mišić u štabu Prve armije

General Mišić u štabu Prve armije

Kraj rata vojvoda Mišić dočekao je kao živa legenda i najznamenitiji naš vojskovođa. Prilikom proboja Solunskog fronta toliko se istakao da je nagrađen od strane engleskog kralja Dzordza V titulom viteza, a od Francuske Legijom časti. I takav, hrabar i častan, zamerio se kralju Aleksandru Karađorđeviću jer je bio izraziti protivnik ujedinjenja sa Hrvatskom. Poznato je šta je mislio o Hrvatima kao narodu i to je dostavio kralju u pismenoj formi. Usmeno, sa njim je dolazio u velike sukobe jer nije mogao da zamisli prekaljene srpske vojnike sa Cera i Kolubare, one koji su u opancima probili Solunski front, kako im zapovedaju oficiri hrvatske, do juče neprijateljske vojske. Jer, kad su nam se države ujedinile i vojske su se ujedinile ravnopravno. pa su viši činovi vojske koja je žarila i palila po Srbiji zapovedali njegovim vojnicima koje je gledao kao svoju decu koju u ni ratovima nije štedeo. Radovan i Aleksandar Mišić nisu imali nikakav bolji tretman nego drugi vojnici, naprotiv. Nekada je oficirska čast bila preča od života. Mišić je bio častan i pošten do poslednje kapi svoje srpske, vojničke krvi.

Penzionisan je bez kuće koju mu je, tada regent, Aleksandar obećao posle bitke na Kolubari. Ostavio je Beograd i novi dvor koji se formirao na nekim drugim vrednostima, sa nekim drugim ljudima, sa nekim drugačijim viđenjem i moralom. Umro je na Lujzinim rukama 1921. Na samrtničkoj postelji se oprostio sa porodicom, rečima:”Oprostite što vam, sem časnog imena, ništa ne ostavljam.”

Njih dvoje su proživeli 38 godina braka gde su malo bili zajedno, večito željni mira i spokoja koga za njih nije bilo. Ovaj odlučni, hrabri i strogi čovek bio je blag i nežan muž. Kao otac je bio popustljiv prema ćerkama a zahtevan prema sinovima.  Sinove je voleo ali su oni nosili na sebi teret vojvodske titule i oficirske časti.

Lujza je volela svog čoveka i divila mu se. Ona zanesena mladalačka emocija pretvorila se u postojanu i čvrstu ljubav, onu kojoj nisu potrebni dokazi i mnoštvo lepih reči. U teškim vremenima teško se živi i još teže voli, pa se ljubav pokazuje na brzinu, skriveno, u ukradenom trenutku od koga se, posle, danima i mesecima živi. Nije njenog Živojina sasvim ogrubeo vojnički šinjel i surovost poziva. Umeo je da joj odnekud donese dar, da dođe samo na par sati da je vidi, da pošalje pisamce po posilnom. Imala je Lujza i kutiju pisama, zabeleženih dragocenih trenutaka kada je ratnik postajao zabrinuti muž i otac. Kratke rečenice nabijene brigom i čežnjom za mirisima doma. Imala je Lujza i slike, ali su sve nestale u toj zlokobnoj decembarskoj noći 1941., kada su joj Nemci ubili sina i spalili kuću u Struganiku, koji je postao njeno selo.

Preživela je Živojinova žena mnoge muke i nepravde. Najmlađi sin, Vojislav, bio je aktivan pre rata kao komunista, bio hapšen i sproveden u zatvor na Banjici. Saznavđi za to, majka Lujza uzima memoare Augista fon Makenzena, koji je bio komandant svih neprijateljskih snaga koje su u Prvom ratu napale Srbiju, u kojima on veliča hrabrost srpskih vojnika i veštinu i čovečnost vojvode Mišića i odnosi generalu Francu Bemeu. Impresioniran njenim gestom i onim što je pročiato, posle nekoliko dana Beme šalje limuzinu i vozača po Lujzu. U njegovom kabinetu je čekao Vojislav, jedan od retkih koji se spasao iz zloglasne Banjice. Pravo iz kancelarije generala banjički sužanj je otišao u partizane. Završetak rata je bio početak muka prema kojima je rat bio mala šala. Naime, ovog majora jugoslovenske armije poslali su na Goli otok, gde je kao vojvodski sin bio izložen svakodnevnoj torturi prolaženja kroz špalir logoraša koji su ga tukli. Tuci reakciju, tuci sina srpskog vojvode, tuci nepokorenu i poštenu srpsku krv, tuci da se pokažeš da si na liniji novonastalog bezumlja. Preživeo je sve to, satkan od ljutog gena srpskog i disciplonovanoh nemačkog. Znao je da se ne sme predati, da mora barem on preživeti, jer majka je dva sina izgubila. Najstariji, Radomir, kao oficir krlajeve vojske bio je deportovan u logor u Nemačkoj gde je i umro, 1943. Tada je i Lujza uzela pravoslavnu veru i promenila ime u Magdalena. To je bio poslednji čin odricanja od vere i nacije koja joj je ubila dva sina. Kada su je pitali za razlog, zašto je to uradila, rekla je da “mora to da uradi da bar na onom svetu bude sa svojima”.

Slika iz porodičnog albuma

Slika iz porodičnog albuma

Umrla je 1956, decembra. Sve njene teške muke dešavale su se u decembru, a ovo je bilo olakšanje. U dubokoj starosti, u 91oj godini, sećala se živo svega što je proživela. Sudbina joj se rugala do kraja podarivši joj savršeno očuvano pamćenje, pa i na onaj trenutak kada je oslobodilačka vojska nove Jugoslavije htela da im oduzme stan u kome je živela sa ćerkom koja se nije udala, snahama i unucima. Kao što je, neku godinu pre toga, otišla nemačkom generalu, tako se sada zaputila u Maršalat, da moli za sebe i svoje. Odnela je odlikovanje i memoare svog pokojnog muža, one koji su bili svetinja u njihovoj kući.

Tako je dala sve što je imala od uspomena na jedan surov život, krcat borbom, stradanjem, odricanjem, tragedijama. Svog čoveka je volela i posle njegove smrti, a sigurno i posle sopstvene. Porodicu je gledala i decu vaspitavala na srpskoj tradiciji i nemačkoj preciznosti, uvek stub i podrška, nikad u sumnji i slabosti. Jednom zavetovana na ljubav i odanost, nosila je to kroz pretežak put koji je izabrala.

Porodica Mišić je izašla iz ratova sa časnim imenom, nikakvim imetkom, osakaćena i pogođena nepravdama.

Kada je, one pomenute letnje večeri, mlada i vrcava Lujza Krikner dala ruku za igru stasitom potporučniku Živojinu Mišiću, nije ni slutila da će je on povesti u legendu i nezaborav. Velika ljubav traži velike žrtve a ona je svaku dala i podnela.

Kategorije
IstorijaŽiža Radivojević

Rođena sam kao Živana, ali se odazivam na Žiža. Titova pionirka, pamtim Beograd i ovaj narod u boljem izdanju. Po struci ekonomista, kada su fakulteti bili državni a diplome vredele. Htela da studiram fiziku ali život okrenuo pravac čamca. Po opredeljenju svaštar. Sve me zanima, numerologija, istorija, muzika, književnost i slikarstvo, posebnije. Pasionirani putnik, svaki dinar dajem na putovanja. Volim da pišem za Portal jer se razlikuje. Majka jedne Nine koja mi je najbolje što sam uradila u životu.

Povezani tekstovi

  • Kad bi zidovi raznih raskošnih dvorova mogli da govore, ispričali bi priču o mnogim tužnim princezama koje su prolile više suza nego što su imale srećnih trenutaka. Vekovima su...
  • Klod Mone je jedan od najpoznatijih francuskih slikara, začetnik novog pravca u slikarstvu, Impresionizma. Ceo jedan novi način slikanja dobio je naziv po njegovoj slici Impresija rađanja sunca. Rođen 1841. u...
  • Imali smo, pre neki dan, istupanja dve uvažene ličnosti, jedna je iz svetovnog a druga, važnija, iz duhovnog života Srbije. Ne znam koja me je više razbesnela i povredila...
  • Ovih dana sam se našla u čudu gledajući po raznim sredstvima informisanja zastrašujuće optužbe koje stižu na račun nekih političara, a naročito predsedničkih kandidata. Neke od njih su informacije...