20 godina od smrti dr Borivoja Tasovca

Jedan od čitalaca portala, Srba Kuzmanović, objavio je na svom zidu na Facebook-u sećanje na doktora Borivoja Tasovca. Uz dozvolu autora tekst prenosimo u celosti, uz neznatnu redakcijsku opremu....
Univerzitetska dečija klinika u Beogradu
Univerzitetska dečija klinika u Beogradu
Share Button

Jedan od čitalaca portala, Srba Kuzmanović, objavio je na svom zidu na Facebook-u sećanje na doktora Borivoja Tasovca. Uz dozvolu autora tekst prenosimo u celosti, uz neznatnu redakcijsku opremu.


Neka ovo bude moje sećanje na 20 godina od smrti velikog čoveka i humaniste, akademika, nosioca “Legije časti”, jednog od najboljih lekara koje je Srbija ikada imala, pedijatra dr Borivoja Tasovca.

To što za njega mnogi nisu ni čuli, što se o njemu ne može ništa pročitati, a ni videti njegova slika na Internetu, to neka ide na dušu njegovom sinovcu, bivšem ministru kulture Ivanu Tasovcu. Mogao je bar nešto da napiše o svom stricu u Wikipediji. Bez obzira što je stric bio toliko skroman.

“Tako stoje stvari”, RTS1.

Nemam ništa protiv što će ulica pored KBC “Bežanijska kosa” poneti ime Žorža Matea. Ali, imam protiv što se Beograd neprikladno “odužuje” onim Beograđanima koji su ga mnogo više zadužili. Jedan od njih je i, na početku pomenuti, čuveni pedijatar dr Borivoje Tasovac, šesdesetih godina “obnovitelj” i direktor Univerzitetske dečje klinike (“Tiršova”).

Njegova ulica je jedan puteljak, bolje rečeno par desetina metara na periferiji Zemuna, u blizini dugačke Kurirske.

Inače, dr Tasovac je nosilac “Legije časti”, čovek koji je bio asistent Dečje klinike u Francuskoj i ko se na poziv oca vratio da “leči srpsku decu”. To je doktor koji je i u devetoj deceniji života objavljivao naučne radove na simpozijumima u Švajcarskoj. Imao sam čast da ga i lično poznajem. Živeo je u strogom centru, u ulici Lole Ribara.

Koliki je to čovek bio možda najbolje govori podatak da, ako ukucate “dr borivoje tasovac” u Google, nećete naći nijednu sliku. Bio je čovek koji je izričito tražio da se vest o njegovoj smrti ne objavljuje dok ne istekne mesec dana.. Ali, zato je ulica Jula Brinera (na Zvezdari) mnogo, mnogo duža. O Bahtijaru Vagabzade i da ne govorim. Ipak je on pesnik iz države koja nam gradi autoputeve. Još jednom, Beograde, stidi se!

Mali je broj lekara koje ja poštujem. Od dr Tasovca sam, kada je bio na sredini devete decenije, naučio da se malom detetu, pa i bebi, ne snižava temperatura sve dok ne pređe 39.3. Potrebno je da se sam organizam izbori. Bez masiranja. Naučio me je kako se na osnovu leukocitarne formule prepoznaje da li je virus ili bakterija. Čista matematika. I za potrebe naučnog rada sam mu napravio dijagram (grafikon) o kretanju temeprature. Rekao je, ukoliko je dobro procenio uzrok, da će posle 28 časova, od 39 stepeni spasti na 37. I bio je u pravu.

On nije bio “vrač”, ako izuzmemo rusku reč za lekara. O tome je govorio te godine na simpozijumu u Švajcarskoj. Ja sam samo nacrtao grafikon! 🙂 Doktor Tasovac mi je objasnio zašto današnji lekari, on se kulturno izrazio, ja sam i tada rekao da “nemaju pojma”, ne umeju da prepoznaju pertusis, tj. “veliki kašalj”. Zato što su bukvalisti (bukve) koji su “nabubali” da su simtomi “zacenjivanje i crvenilo, skoro gušenje”. Rekao je, tako je bilo pre 80 godina, sada su vakcine sve promenile, pa su i simtomi mnogo blaži. Ali se to može dijagnostikovati. Međutim,ne može u Domu zdravlja. Mora se “zasejati” odmah.

Zatim, zašto su mi farmaceuti nudili “Pentrexil” jer je to isto kao i lek koji je on tražio, koji je proizvodila samo “Pliva”. Vratio sam se, nije bilo mobilnih, rekao šta su mi rekli. Skromno je otvorio isti Priručnik o specifikaciji lekova i pokazao. Za ovaj piše da deluje i na pertusis, da je to osbina i Pentrexila, zar bi oni u Galenici zaboravili to da naglase? E, to je naučni i pristup čoveka koji ume da misli.

Dr Tasovac je u martu mesecu nosio samo košulju, pulover i deblji sako. Postideo sam se. On 85 godina, ja 35. Došao sam kolima po njega u perjanoj jakni.

“Eto, zato se vi prehladite. Previše se utoplite, oznojite i to je to”.

Posle dve godine je, kada smo doši do zgrade, pitao:

“Da li i dalje u vašoj zgradi, na drugom spratu, onako lepo neko svira klavir?”.

Zbunio sam se.

“Koliko znam, nikada nije niko. Violinu da.”.

Kasnije smo analizirali i setili se da je ipak devojčica svirala pianino. To je bio genije dr Tasovac!


 

Kategorije
Razumne priče

Povezani tekstovi