Kad je Dunav proguto svatove

S Dunavom se nije sigrati. Velika je to voda, ne moš ti znati ni taj led kaće se otopiti il pući. Tolki ljudi stradali!
Zaleđeni Dunav
Zaleđeni Dunav
Share Button

Jedared kad smo ja i moja Dadica išle lađom u Zemun, pričo nam lađar da je vido kako se iz Dunava, baš tamo di je taj surdučki gaz i di su potonuli svatovi, pojavljivadu i mlada i mladoženja, a neki put i celi svatovi, pa ko da odlete u nebo. Ja se čisto naježila, a moja Dadica kaže, Sejo, mani ga, viš da je i sad ožderan, mora da je i onomad, kad je vido mladu i mladoženju, bio isti taki. Tela sam ja da ga pitam da l je vido i mog brata što je bio u tim svatovima, pa se udavio, al ne moš ti s njime divaniti kad i ne zna da divani našim jezikom. Da l je Švaba il Madžar, očin ga znao, ne moš ga baš dobro ni razumeti šta kaže, al tolko sam razumela – da se na tim mestu iz Dunava izdignedu mlada u beloj venčanoj aljini sa belim dugačkim šlajerom i mladoženja u crnom odelu i u beloj košulji. Ta mora da mu se to prekazalo, ne moš to biti istina.

Ledio se Dunav i posle, al ja nešto ne pantim da se išlo sonicama i konjima preko, neg se čekalo da se otopi led, pa se išlo čamcima il skelom.

Eto, kad smo onomad divanile o mojim svatovima kad je mene moj Paja odvo iz Surduka za Banovce, baš sam se opsetila kako su se jedne godine, sad da l je bila dvadest osma, il dvadest deveta, ne umem ti kasti, al moj je Baćko već bio momak od svoji dvadest, dvadest dve godine, ženio se jedan iz Miljuševe kuće, znaš oni iz Malog šora? To ti je onaj šor u Surduku kad ideš iz Banovaca, pa okreneš levo, e to je Mali šor. I tu su bili ti Miljuši što sad oću da ti izdivanim. Moš i zapisati ako oćeš, vidim da furtom držiš taj plajvaz i tu teku, pa ko velim da ti ispripovedim baš onako kako je i bilo, da ne kažedu ljudi posle kako je Olga nešto izmislila. Aja, to ti kod mene nema, ja ti nisam od ti što bi lagali na druge, ko ova Mitića… kako joj se imelo… Eto, otoič sam znala. Smilja, ta Mitića. Što ti je i ta lažara, ne mogu ti iskasti. Šta ti misliš, tela da me opanjka kod mog Paje kako sam ja kobojagi olajavala njenu svekrvu. Pa, otkud ću ja olajavati njenu svekrvu, kad je ona moja Surdučanka? Di to dođe. Ta mi se volemo ko rod rođeni, nego je ona nešto žugala, pa meni metla u usta. E sin je dečiji. Viš ti kaki ima svakojaki? Ne kažem, volem da iskuziram decu šta im je mati kuvala, šta se divani kod nji, jesu l posejali kuruze, pošto su prodali svinje. Al da bi otrcavala svekrvu kod snave, to nikad ni pomisliti.

Zna to moj Paja, pa joj kazo, priča mi posle kod kuće, znaš šta Smiljo, ne bi moja Olga tako nešto kazla, ja garantiram, nemam ti ja pojma o tim što ti divaniš. Kakav pojam, Pajo, pitam ga u čudu, šta ti je to „pojam“? Ta šta joj, Pajo, nisi kazo: ja i ne šuštim za tim što ti divaniš! Ta mani me, Olga, ti vaši ženski divana – baš si dobro i kazla, ja i ne šuštim za tim.

Kud sam opet očla, a tela sam da ti kažem o tim svatovima. Šta ja znam zašto i krošto, al ti godina, a i posle bome, Surdučani se uzeli ženiti sa Banaćušama iz Čente, a to ti je oma preko Dunava, s banacke strane, ko što se i Banovčani žene s Vojčankama, očin i znao zašto. Valda je neki prvi počo, pa ovi naši vidli jedan od drugog, malo-malo pa tek čuješ: taj i taj se oženio iz Banata, dobra mladica, vredna, čista, samo malko s tim govorom otežedu. I mi otežemo, al oni baš. Pa mi dođe i smešno kad koju od nji sretnem pa se s njome malo izdivanim na šoru il u dućanu.

Jake zime su ondak bile, sneg napada upravo do zabata moš kasti. To se čisti dan noć, al on opet naveje, pa ko da nisi ni čistio. Po dva metera uvis moraš bacati lopatom, ako oćeš da napraviš stazu ko svet. A moraš u štalu da naraniš konje, da namiriš krave, da daš svinjama, živini, moraš i kerama dati štogod. Samo se one mačketine natovrzu, pa furtom na furunu. Je l sam metla nešto na astal, eto i, skaču ko s plafona, pravac na astal, ne moš upaziti! Baš nikad nisam marila za te mačke, al uvek smo i imali, ne što smo i voleli, neg što ondak nisi imo ni miševa, ni druge žgadije.

Kad se zauka ta zima, pa nikad proći. Puca i drvo i kamen. Sad baš kamenja i nemamo, al i to malo što ima, popuca. Jedne godine nam se od snega skrljala kajsija, baš ispred kuće u avliji, a taki smo pekmez od nje pravili, ne mogu ti iskasti kaka je to bila lepota. Nisi morala šećera ni mećati, tolko je bila slatka.

I tako se te godine i Dunav zaledio, meter leda se uvatio, ako nije i više, ko bi to i izmerio. Mogo si sonicama il kolima sa konjima preko, na banacku stranu, komotno. Još se ujesen ugađali ti svatovi, ovi Miljuševi nisu siroti, a ni oni preko nisu bili, pa se tu okupilo i s jedne i s druge strane svatova kolko oćeš. Teli su oni da prave svatove i ranije, al je te godine kuruz kasno dospo, pa dok se to obralo, dok se sve utovarilo po kotobanjama i ambarima, dok se skupila kurzovina, počo i sneg da promiče. Najposle, biće svatovi oko Božića. Naši stari su govorili da se za Božić i za Vaskrs ne valja, al ovi tako zaintačili, il tad il nikad. Dunav se zaledio fest, isprobala mladež led, sve malo po malo, igrali i kolo na sred srede, tociljali se, sankali, pa probali i s konjima, ko po kamenu da se gazi, taki je bio led. A vetar piri, skoro se moš na njim i obrijati, tolko reže.

Miljuševi prežu konje u sonice, a sonice prekrili s opaklijama i kabanicama, uvili se u deke i pokrovce, pa polako, jedan po jedan, s punim sonicama svatova, odoše po mladu preko, u Banat. Al kad te nešto neće… Prešli su oni na drugu stranu, očli po mladu ranom zorom, pa ćedu tamo biti preko dana i predveče se krenuti natrag u Surduk. Šta im je to, frtalj sata, ako i tolko preko Dunava.

Naspremali Banaćani, da se pokažedu pred Sremcima, izneli rakije i vina, ta ne na litre, već na akove, tri dana pekli vola, zaklali pet svinja, a živine – more jedno, to je bilo mesa za celu Čentu, a ne samo za svatove, tu se jelo, pilo, tu su se oni i zabaćokali, valda tako uvinjeni i zaboravili da im se valja na put preko Dunava krenuti za dana. Već počo i prvi mračak da se vata kad se najposle krenuše. I dve muzike poveli na sonicama za Surduk, ko da mi nemamo Cigane, neg moraju ti banacki. Siroti oni, da bar nisu pošli. Aaaauh.

Na surdučkoj strani čekaju svatove iz preka i Miljuši i svi što su im rod, i kumovi, i komšije, sremački Cigani samo vezedu kolo za kolom, mladež igra, niko ne mari što je zima, samo nek je veselo. Upalili vatru, skupili suvog granja, nabacali panjeva što i je Dunav još letos izbacio, pa suvo drvo, gore i samo baca iskre, a bome se moš i malo ogrejati. Kad se spustila noć, čekali oni još malo, pa se bome pokupili i očli kod Miljuša. Valda su mislili da su ovi zanoćili kod prijatelja Banaćana. A Banaćani, kad su ispratili svatove upravo do Dunava i kad su se pozdravili s njima i ugovorili da dođedu oma sutra u povođane, da vididu kako im se devojka udala u dobru kuću, odoše svako svojoj kući da se naspavaju, onako ožderani.

Nikad se svatovi nisu dosankali preko Dunava. Na sredini, tamo di je najdublji gaz, puče led i svi svatovi odoše pod debeli, debeljasni led. Niko se nije spaso od nji, a bilo i je preko pedeset duša i jedno petnajst konja!

Tako štogod se nikad nije pasiralo. Ode mlada, ode mladoženja, odoše dva devera, ode kum, ode baša, familija, pa ondak, naposletku, odoše i Cigani muzikanti, ni oni se nisu spasli.

Nemaš ni saranu ko svet, kad se udaviš. Ni popa da te opeva, ni neko da za tobom zapeva na groblju. Ništa.

Čekalo se da odjuži, da se istopi led, pa da se tražidu svi što su se podavili. Našli su i i kod Zemuna i kod Beograda i kod Smedereva, upravo do Kladova i je bilo. Neke nisu nikad ni našli. Mora da su se zapletljali u granje i Dunav im večna kuća posto i osto.

I moj brat od strica se ondak udavio, njega su međ prvima našli, baš banovački alasi. Poznali ga Surdučani po satu što je imo na levoj ruki. Jeste bio seljak, al je bio i kicoš, volo je lepo da se nosi i uvek po poslednjoj modi, a i šikovalo mu se.

Ej, džaba svega, kad je tako mlad nesto ko da ga je neko ukro.

S Dunavom se nije sigrati. Velika je to voda, ne moš ti znati ni taj led kaće se otopiti il pući. Tolki ljudi stradali! O tim se pripovedalo i pripovedalo. Mloge familije su se u crno zavile, mloge matere zakukale, mlogi očevi zajaukali. Ej, kad se samo setim…

Bolje da se i ne sećam taki stvari.

Al šta ćeš, curo, što kažedu, kad bi čovek znao di će pasti, on bi oma seo.

Jedared kad smo ja i moja Dadica išle lađom u Zemun, pričo nam lađar da je vido kako se iz Dunava, baš tamo di je taj surdučki gaz i di su potonuli svatovi, pojavljivadu i mlada i mladoženja, a neki put i celi svatovi, pa ko da odlete u nebo. Ja se čisto naježila, a moja Dadica kaže, Sejo, mani ga, viš da je i sad ožderan, mora da je i onomad, kad je vido mladu i mladoženju, bio isti taki. Tela sam ja da ga pitam da l je vido i mog brata što je bio u tim svatovima, pa se udavio, al ne moš ti s njime divaniti kad i ne zna da divani našim jezikom. Da l je Švaba il Madžar, očin ga znao, ne moš ga baš dobro ni razumeti šta kaže, al tolko sam razumela – da se na tim mestu iz Dunava izdignedu mlada u beloj venčanoj aljini sa belim dugačkim šlajerom i mladoženja u crnom odelu i u beloj košulji. Ta mora da mu se to prekazalo, ne moš to biti istina.

Ledio se Dunav i posle, al ja nešto ne pantim da se išlo sonicama i konjima preko, neg se čekalo da se otopi led, pa se išlo čamcima il skelom.

Ja ti u taj Banat nisam ni išla i baš me brige da gledim da l je Dunav pod ledom il nije. Ako sam koji put i očla na Dunav, očla sam s mojim Pajom da operemo kola i da se konji okupaju leti i napijedu vode, kad je baš vrućina. Jedared nam umal nije Dunavom otišo naš Lisko, al je bio mlogo pametan konj, ta ko čeljade, samo što nije divanio, pa je plivo sve udesno i stao na noge baš tamo di se Budovar uliva u Dunav.

Al o tim ću ti divaniti drugi put, ako budem živa, je l zdrava već nisam, čim ovako ležim ko proštac, mesto da nešto radim ko svet. Bi ja, al ne drže me noge, džaba i bilo.

Kategorije
Baba Olgina kazivanjaRazumne priče

Povezani tekstovi