Naviksaj mi papuče pa radi šta oćeš

Glupošo glupava, je l ti ne vidiš u čega si se uplela? Da ti radiš ko konj, a on da sedi na klupi uštirkan i naviksan i da gledi šorom ko je došo, ko je prošo?
Naviksaj mi papuče pa radi šta oćeš
Naviksaj mi papuče pa radi šta oćeš
Share Button
Foto: Internet

Foto: Internet

Došla Desa i sve mi tako divani i pita: „Je l, Olga, ti si Surdučanka, da l ti znaš za tog Božu, ko je taj, kaki je, da nije neka bitanga? Dosta se moja Zaga napatila u njenom mladom životu, samo joj fali neki keša matori da se s njime muči.“ Ta, otkud ću znati. Znaš ti otkad sam ja u Banovci? A i da nisam, otkud mogu znati ko živi u Slankamenu, kaki Boža, kaki bakrači. Kažem ja to njojzi, a ona mene pita bi l se ja mogla raspitati preko moji Surdučana, da se Zaga ne skrlja po drugi put, pa još s detetom, napako.

Kadgod, dok sam bila mlađa, volela sam da jedem mesa, što da nisam. I živinskog i svinjskog. Ovčije nisam nikad marila, ni meso, a bome ni mleko. Slabo smo ovaca i imali, da l smo zapatili par puti, al nas nešto nisu tele te ovce, očin i znavo što. Al otkad sam omatorila, najvolijem mleka. Udrobim leba i metnem malko šećera. To kad moja Lepa ne stigne da namesi rezanaca, oni široki, pa mi skuva na mleku. I u supi sam, još detetom, volela rezance. Znaš one tanke, dugačke, što i ne sečeš, neg onako, friške zakuvaš kad isečeš list fest oštrim nožom. Jedan kraj da mi je već u stomaku, a drugi da me lupi po čelu. I valjuške nasuvo volem, al kad posle izdimstaš crna luka, pa metneš aleve paprike i ondak sručiš valjuške s krompirom. To što volem, valda zato što ne moram ni da žvaćem, sam progutam. Ne volem s dopcom, ni s krisom. Samo tako kako sam ti kazla. O šufnudlama i onim tvojim knedlama da i ne divanim. Kaćeš i praviti? One velikarne knedle s pekmezom što si mi donosila? Aj kad napraviš, donesi da se malko osladim, dok sam još živa.

Opsetila sam se onomad, čim si očla, ovi preko, ovog Zlatka i Dese. Ne moš se svega odjedared ni setiti. Znaš ti kaka je to sirotinja bila, ti, Nikolići? Ako su imali i dva jutra zemlje i to od one najlošije, tamo kad se kreneš na Petrović salaš. I treba stići do tamo, treba ti triftalja sata na koli, a peške da i ne divanim. Imali su onu Ilinku što se udala u Batanjicu, lepo se baš udala, u dobru kuću, pa ondak Tošu, on je i osto ode na kući, uvek je bio čestit momak, a sade je i pravi gazda, med prvima u selu, nakupovo se zemlje, vredan, i žena mu vredna, baš mislim da je Vojčanka, ne znam ti kasti, al sam tela da ti opričam o onoj njinoj Zagi, najmlađoj, a bome i najlepšoj od sviju.

Udala se, sirota, u Sase, rodila devojčicu i oma se i rastala. Sad, što su se rastali, nisu o tim nikad ni divanili, a pravo da ti kažem, nisam se ni raspitivala – šta i da pitam, kad sam vidla da je beda bedina, ondak dok su još bili siroti, o tim divanim. Na nji tolko, još i ona s detetom. Al je bila jednom radna i poštena, ne moš kasti. Mogo si je viditi i na njivi i u avliji i na šoru i u bašti, furtom  čisti, radi, od jutra do sutra. Valda je i njojzi bilo nezgodno, tu brat, tu snaja, tu bratova deca, pa mater i baba, kanda da je još i deda bio živ, a baba mislim da se već bila prestavila kad se ona povratila iz Sasa. Kolko puta je došla i kod nas, da l da nešto ište na zajam, da l da samo pita je l treba nešto da nam pomogne. I bila je par puta na mobi kad smo vrli žito i jedared, dvared u berbi u našim vinogradu. Dobra duša, a jednom lepa. Ta to ne znaš da l joj je lepša noga, il kosa, uvek je umela da je namesti gospocki, pa kad poveže maramu, i to nekako naročito, ko da nije od našeg sveta. I samo se smeje, a puna usta lepi, beli zubi, valda je Bog taku stvorio, da se pati i muči, al da ne bude nikad zarozana, a napako prljava, il štogod besna!

Prošlo bome i sedam-osam godina, ova mala njena, Milica joj se imelo, mogla je imati desetak godina, kad, jedan dan, došli neki dvoje, iz Slankamena, da l su muž i žena, ne umem ti kasti, il su neki bećari, ne moš to ni znati, da se razgovaraju s njome i s njenima. Našli joj priliku za udaju, pa da navodadžišu. Jes da je mladoženja malko stariji, al šta to sade ima veze, bogat je, ima lepu kuću na glavnom šoru, udovac, nije imo dece, pa ćedu zajedno odraniti njenu Milicu, sve on zna o njojzi i sve mu je pravo. Nit ište miraz, nit ništa, samo ako ona, Zaga, oće, može oma da spakuje pinkle i put pod noge, pravac Slankamen. Došla Desa i sve mi tako divani i pita: „Je l, Olga, ti si Surdučanka, da l ti znaš za tog Božu, ko je taj, kaki je, da nije neka bitanga? Dosta se moja Zaga napatila u njenom mladom životu, samo joj fali neki keša matori da se s njime muči.“ Ta, otkud ću znati. Znaš ti otkad sam ja u Banovci? A i da nisam, otkud mogu znati ko živi u Slankamenu, kaki Boža, kaki bakrači. Kažem ja to njojzi, a ona mene pita bi l se ja mogla raspitati preko moji Surdučana, da se Zaga ne skrlja po drugi put, pa još s detetom, napako. „Oću, Deso, kako ne bi tela. I tako ću ići kod moji na posedak sad pred slavu, da opajam i prebrišem sobe, da iznesem mekane stvari na avliju dok je lepog vremena. Mati ne stiže, baba omatorila i sva se sprndžuljila, ko da nije ona. Ondak ću se malko raspitati, ako neko zna.“

I tako i bude.

Došo Mita Oreljov da vrati drljaču mom babi, a znam da je on oženjen iz Slankamena, pa ga pitam: „Je l, Mito, znaš ti onog Božu Savića iz Slanamena, što ima kuću na glavnom šoru, a osto udov još od kade?“ Kaže meni Mita: „Kako ne bi znao, Olga. A što pitaš?“ Ja njemu kažem, al ko bratu što bi kazla, onako, u tajnosti, da ne laje po selu: „Imam jednu moju Banovčanku, možda bi se udala za njega ako je čemu. Bila udata u Sase, al su se rastali, nemoj me pitati radi čega, jel to ni ne znam, a i da znam, ne bi ti kazla. Ima ćerku, sa njome je, pa kaži sad, kaki je taj Boža?“ a Mita, čisto ko da se malko posprđuje, smejulji se, malko i odćuto, pa će mi kasti: „Dobar je on čovek, Olga, al baš ne vole da radi seljački poso. Kako bi ti kazo, nije neki dekandžina, radi samo kolko mora. A ne vole, to se oma vidi. Vole naviksane opanke, il papuče, vole lepo da se obuče, pa da sedi na šoru, ispred kuće. A bogat je, ostalo mu od oca i matere, nije da kažeš ni raspikuća, ni bećarina. Ovako je dobričina, ne moš kasti, nit vole da se opija, nit ga je ko kadgod vido ožderanog. Ima i zemlje, bome više i od mene, al nešto daje napola, a nešto on radi. Šta mu baš i treba, kad živi sam? Za koga i da radi? Neka daljnja tetka dođe svaki drugi, treći dan, pa mu skuva, opere. Plati on to njojzi, nije greda, al bi valjalo da se oženi. Nek se čovek sredi kako Bog zapoveda. I treba.“

Posle Velike Gospojine, kad sam došla kući, zovem ja Desu da joj sve opričam šta sam doznala u Surduku. Ne govorim ja ko mi je to kazo, jel nikad ti ne moš znati di đavo sedi. Valda su se i oni raspitkivali o tim Boži, tek, kaže meni Desa, udaće se Zaga za tog Božu. Jeste da je mator ko Sveto Pismo, al nije siroma, ima kapital, pa makar nji dve nećedu biti gladne. „E, nek je sa srećom“ kažem ja njojzi, „nek joj Bog da sreće i njoj i njenoj Milici, žive bile!“ Desi milo što sam to kazla, pa sva sretna očla kući, valda da izdivani sve što sam joj kazla.

Došo Boža posle nedelj-dve dana, uparadio se ko stari fijaker, uglanco se, oštucovo brkove, namestio i šešir na glavu, onako, nije gadan da kažeš, al vidi se, mator čovek, a Zaga ko devojka. Lepa, lepa, samo taka mož biti. Na njoj lepa aljina, gologlava, onu kosu namestila baš gospocki, udesila njenu Milicu, pa sa dva kufera, na kola. Boža kočijaši, ona će oma sesti pokraj njega, a Milica u šarage, na mekane stvari što je Desa spremila da nosidu u Slankamen. Nije to bilo Bog zna šta, al od njine sirotinje, dosta.

Ništa se lošo nije čulo iz Slankamena o Zagi i Boži. A znaš ti kako loše vesti oma stignu, a dobre uvek kasne, otkud to, nisam pametna. Valda je svet taki, vole kad nekom idu kola nizbrdo, a kad bude štogod dobro, o tim ne volu ni da divane. Zavidni.

Prošlo bome i godin dana, kad, neko lupa na kapiju. A ja počela furtom da zaključavam, navadili se neki Cigani kotlari, malo-malo, pa eto i na sred avlije, te je l ti treba da okrpim oraniju, te je l ti treba da okrpim kantu, te da naoštrim motike, da l bi kupila nove držalje za grablje, te da oprave amrel… Ta, ite u očin, otac vas jebo ciganski, mante me se. Otključavam ja kapidžik, kad, na vrati stoji Zaga. Smeje se, sagla se, onako visoka i lepa, a ja mala ko podmeče spram nje, pa me poljubila triput. Čisto mi oči zasuzile. „Tetka Olga, ja došla kod moji s Milicom, pa reko da te vidim, ako nisi u poslu.“ Ušla u avliju, valda lepša neg što je i bila. Kad ja vidim, noseća je. Pitam: „Zago, čedo, jesi ti to noseća? E, nek je sa srećom, kaće biti?“ Ona se smeje naglas, čisto i meni došlo da se smejem, pa mi kaže: „Biće za Svetog Nikolu, ako Bog da.“ Sednemo na verandu, ja samo što sam nabrala jabuka i krušaka i metla na novi, okrugli, pleteni astal, a take sam i stolice kupila za mene i mog Paju. Na tanjiru sve najlepše jabuke i one mekane kruške što se tope u usti. Taki krušaka, curo, više i nema. Ta naša je propala. Moj Paja oma posadio drugu, eto je tu, u avliji, al ni prineti onoj što je bila. Uzela Zaga krušku, zagrizla onako, ko deca što zagrizedu komadešku, pa im curi niz bradu, a s nadlanicom briše usta i meni kaže: „Tetka Olga, moj Boža je zdravo dobar čovek. Da znaš da se nikad nisam pokajala što sam za njega očla. Ta to je duša od čoveka. Nikad se ni prerečili nismo. Nit ide u bircuz ko neki njegovi pajtaši, nit pije kod kuće, a ne daj Bože da je mene, il moju Milicu popreko pogledo. Kaže on meni, čim sam pošla za njim, pa kad smo došli kući u Slankamen, ‘Zago, ovo je sade sve i tvoje. Imam 46 jutara zemlje, od tog dva jutra vinograda, oma pored sela. Sva mi je zemlja u ataru. Evo ti kola, samo kod pintera da namestim ovu levču, imam jednog oma tu preko, tu ti je plug, ode drljača, tamo ti je sejalica, oma pored nje i špartač, ode u šupi stoje motike, imaš i male i velike, pa s kojima voliješ da kopaš, imaš i srp i kosu, pazi da se ne posečeš, zdravo i je naoštrio Đorđe Cigan onomad, pa kad budeš tela s njima da kosiš, povedi računa da se na osakatiš. U štali imam tri konja i dve krave. Svinja nemam baš mlogo, osam komada, dva nerasta i šest krmača. Imam pet nazimadi, prasica ima 17. Živinu da ne spominjem, već ćeš viditi. Moš zapatiti patke ako voleš, il ćurke, il guske, šta god ti oćeš. Ja nedeljom idem u crkvu, ne što baš verujem, neg više da se vidim s ljudima, da ne kažedu – ovaj Boža nikud ne ide iz avlije. Imam i čakšira i sakova, i prusluka i džemperi, gledaj da mi to uvek bude čisto i ispeglano, da budem pomešan med svetom. Sve su mi košulje bele i fest uštirkane, tako sam oduvek volo, al baš ko sneg. Volem lepo da pojedem, supu obavezno, nekog mesa i kolača, to sam uvek i volo. A najvolijem rastezane s višnjama. To bi mogo jesti svaki dan. Ja ti se u poso mešati neću. Moš sejati na njivi šta ti oćeš i kako oćeš i kolko oćeš. Ako voleš da siriš, eno u podrumcu imaš i cedila i one velikarne šerpe, pa u njima moš siriti. Sira baš i ne volem, al ako ti voleš i ako naša Milica vole, komotno ti siri, ne branim. Al bi te jedno molio, da mi naviksaš opanke i papuče, kad sedim na šoru da mi se sijaju. I eto, volem bele fusekle. Samo to od tebe tražim.’ Pa, kaži, kaki je čovek? Je l sam boljeg mogla naći?“

Ja se zamislila, iju, napako, da je mene taki kapital i taki poso dočeko, ne bi me se ni Banovci, ni moj Paja nagledali! Ta pre bi se vratila u moj Surduk, neg što sam iz njega očla! Ta jebala ga i njegova zemlja i njegovi vinogradi, i tolka marva po štali i avliji! Ta nije on ni tražio ženu, neg slugu, veštac matori, otac ga njegov! Našo ovo dete da se s njome sigra i da ga ona služi, đubre jedno ovejano! Ta to je prefrigano, matoro a brezobrazno! Samo da mu naviksa opanke i papuče, da on može sediti na šoru, a ona da ore, seje, namiriva stoku, kuva, pere, štirka, pegla i još koješta! Kako ga sramota nije od ti godina njegovi i sede glave! Ta došlo mi da je prodrmusam i da joj kažem: „Glupošo glupava, je l ti ne vidiš u čega si se uplela? Da ti radiš ko konj, a on da sedi na klupi uštirkan i naviksan i da gledi šorom ko je došo, ko je prošo? I još da orca noću po tebi! Pa, da. Odmoran, najeden, napojen, jedva čeka da se popne i da pravi decu!“ Al jedva sam se suzdržala da joj ne kažem. Gledim u te njene plave oči što se smeju, lepo vidim da je sretna, pa mi nešto došlo žavo da joj kvarim, a tu, viš tu me zabolelo, ispod grudi, kolko sam se najedila i osekirala. Pa joj najposle kažem: „Nisi, čedo, mogla boljeg naći. Al nek se prestavi furtom, da i ti daneš dušom.“ A ona će meni, opet kroz smej: „Ti, tetka Olga, ko moja mati što ne vole Božu. Kad smo došli juče, on sišo s koli, pa da joj poljubi ruku, a moja Desa se izmakla, pa mu kaže: ‘Štaš ti mene ljubiti u ruku, kad si od mene stariji dvanajs godina!’ Moj se Boža čisto trgo kad mu je to mati kazla, al ona i ne šušti, znaš ti dobro kakva je moja Desa, nema kod nje šes pet, oma ti sve kaže u lice.“ Mislim se, kamo sreće da si na nju bar malko. Al opet, nije moje da se mešam.

Rodila je Zaga baš oko Svetog Nikole ćerku, pa druge godine sina, pa još jednog sina. Kolko znam, petoro dece je rodila, i svi petoro rodila na njivi, sama samcijata! Ej! Pa je l to pravi čovek? Da pusti ženu da se porađa na njivi? Uf, otac ga jebo, i sade kad se setim, dođe mi da puknem! Milicu je školovala, kaki je da je, Boža nije bio tvrdica, davo je na Milicu ko i na njegovu decu. A umro je valda kad im se najstarija ćerka udala. Tolko je dočeko. Saranila ga je Zaga kako dolikuje, ožalila ga sve po redu. Kad je dala godin dana i došla kod njeni, samo što je nisam pitala je l mu naviksala papuče, da može da sedi na šorskoj klupi i na onom svetu u naviksanim papučama i uštirkanoj košulji, crko dabogda još jedared.

Al nisam.

Eto, da i ja nekad nešto prećutim.

Kategorije
Baba Olgina kazivanjaRazumne priče

Povezani tekstovi