Istorijat prostitucije – 3. deo

Propisujući pravila za dozvoljen i bogougodan seks, crkva je zavirila duboko u intimu ljudi.
Obučena Maja
Obučena Maja
Share Button

Pojavom hrišćanstva posle mnogobožačkih religija počelo je sasvim novo razdoblje civilizacije. Dok su predhrišćanske religije prihvatale sve ono što se dešava u intimnom životu osobe kao normalnu potrebu tela i duha i čak slavile lepotu nagoh ženskog tela, (pa i muškog, kod Grka naročito) hrišćanstvo je sve to promenilo. Vera u jednog boga označila je ne samo početak drugačijeg računanja vremena, nego početak drugačijeg života, fizičkog, duhovnog, mentalnog, moralnog, seksualnog. Novi, drugačiji odnosi između muškarca i žene mogu se uočiti samim čitanjem četiri Jevanđelja koja čine Novi zavet.

Dok su u Starom zavetu ljubav i telesno zadovoljstvo nešto normalno što se dešava kao prirodan proces koji je Bog blagoslovio i dozvolio, u Novom zavetu se nigde ne pominje. Stari zavet, osim što je naveo da je Bog stvorio Adama  i Evu i rekao im, “Idite i množite se”, u svom sadržaju vrlo eksplicitno slavi ljubav, kako duhovnu tako i telesnu. “Pesma nad pesmama”, nerado spominjana od  crkvenih teologa hrišćana, opisuje  celovitu ljubav između muškarca i žene, slavi žensku lepotu tela i lica, divi se umilnom glasu i rukama koje miluju, klanja se pred lepotom onih osećanja koja nastaju kad muškarac i žena žele da uživaju jedno u drugom. Telesno uživanje je bilo delo sveukupne božje promisli, i kao takvo nije bilo anatemisano niti je bilo sramno.

Dolazak hrišćanstva postavlja ženu u jednu drugu poziciju, ona više nije izvor požude i uživanja, ona postaje samo rob od roba i kao takva svedena je na najnižu društvenu lestvicu. I muškarac je rob, grešan samim tim što se rodio, on je samo “rab božji” čiji čitav život ne samo da pripada Bogu, nego se očekuje da se čitavog života iskupljuje za sve misli koje ne pripadaju uzvišenom duhu i pravilima hrišćanskog morala.

Osnove seksualnog morala i ponašanja u skladu sa njim dao je sv. Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima, gde kaže: Dobro je čoveku da se ne dotiče žene, propisujući time potpuni celibat. Svestan da bi pokoravanje tom zahtevu dovelo do izumiranja hrišćana, i svestan da se prirodne strasti i potrebe ne mogu tek tako zabraniti ni savladati, propisao je seksualne odnose isključivo u braku, strogo monogamnom. Ovaj stav su još više razradili hrišćanski teolozi Ticijan Sirijski i Kliment Aleksandrijski, negde u II veku n.e. Ova dvojica cenjenih teloga hrišćanske misli stavila su pečat na definicuju i ulogu seksa u životu vernika. Definišući seks kao prljav, dozvoljen samo i jedino u funkciji sticanja potomstva, posejali su seme frustracije svakom muškarcu i ženi koji su imali normalne potrebe za suprotnim polom a istovremeno prigrlili Hrista kao spasitelja. To dvoje nikako nije moglo da ide zajedno i početak osećaja krivice koju je morao da stekne svako ko je imao telesni kontakt koji nije imao rađanje za cilj, bio je stvoren i utrt mu je siguran put. Ovakav stav po pitanju seksa stavio je ženu u ulogu objekta za rađanje, i kao takva mogla je biti upotrebljena protiv svoje volje. Žena je bila vlasništvo oca, a potom muža. (Ovaj izrazito posednički stav prema ženama je preuzet iz Starog zaveta koji, iako ne zabranjuje seks nego ga i podstiče, ženama odriče pravo slobodne volje. U Knjizi Levitskoj, koja pobrojava veliki broj zabrana koje se odnose na telesne odnose, ne pominje se nigde odnos između oca i ćerke. Smatra se da su ćerke isključivo vlasništvo oca i kao takve one mu i seksualno pripadaju.)

Propisujući pravila za dozvoljen i bogougodan seks, crkva je zavirila duboko u intimu ljudi. Zabranjeni dani su bili nedelja, sreda i petak, subota noć pred nedelju, svi dani velikog posta, kao i dani kad je žena “nečista”, za vreme svog mesečnog perioda. Tako je dozvoljen odnos bio sveden na mali broj tokom cele godine. Osim dana, pravilima je podlegao i sam način upražnjavanja odnosa. Jedini ispravan i dozvoljen bio je klasičan, zbog toga i prozvan “misonarski”, gde žena leži a muškarac je prekriva. Svaki drugi prilaz bio je anatemisan, a poza gde je žena odozgo čak i kažnjavan! Smatralo se da to vređa osnovnu postavku da je muž uvek iznad žene u svemu, te da je ovakav način opštenja direktna uvreda božje promisli koja propisuje  dominaciju muškarca. Oralni seks se mogao kazniti i smrću, naročito u doba uznapredovale i razmahute Inkvizicije. Stav crkve da je sve što donosi uživanje grešno i odvaja od misli o Bogu, najviše objašnjava i stav prema uživanju u seksu. On je bio opravdan samo u cilju dobijanja dece. Smatralo se i propovedalo da je za vreme orgazma čovek odvojen od svojih misli pa samim tim i od Boga i da ga u tim trenucima može zaposesti Sotona. Stoga je bilo uputno držati se preporuke da se što manje ljudi izlažu toj mogućnosti.

Vrhunac licemerja i izvrtanja zdravog razuma bio je u viktorijansko doba, kada je “naučno utvrđeno” da žena uopšte i nema seksualni nagon! Ženina uloga je da bude majka i samo u okvirima te uloge mogla je primiti muškarca, nikada naga i nikada na svetlu. Tadašnja medicina je “utvrdila” da su čulnost i požuda odlika muške fiziologije i da normalna žena ne može da ih ima. Muškarcima je priznato pravo i potreba za zadovoljavanjem svojih hormonskih potreba bez ograničenja. Ovakav, do krajnosti apsurdan i dvolični moral, doveo je do pravog procvata prostitucije. U “moralnoj” epohi koja je veličala čednost, prostitucija je dovedena do umetnosti. Kurtizane su bile cenjene i bogato nagrađivane, ljudi su im se divili do obožavanja.

Ovaj represivni i strogi seksualni moral važio je samo za običan svet. Plemstvo i bogataši su oduvek uživali povlastice položaja i imali sve slobode koje su plebsu uskraćivane. Ovo i ne čudi toliko, jer je novac uvek mogao da kupi svaku slobodu pa i seksualnu, ali je začuđujuća dvoličnost same crkve, tj. crkvenih otaca i mislilaca, svih onih koji su propisivali i kažnjavali neposlušnost u opštenju sa suprotnim polom, jer sami nisu bili ni dosledni ni čedni. Ostalo je zabeleženo da su mnoge pape imale vanbračnu decu i bile ogrezle u nemoral svake vrste, a crkveni sabor u Konstanci, 1415, god. gde se skupio vaskoliki crkveni svet, gde je spaljen češki jeretik Jan Hus, bio je praćen čitavom armijom žena koje su prodavale svoje veštine u krevetu.

spaljivanje-vestice-u-amsterdamu-620x350

Spaljivanje veštice koja je opštila sa đavolom, Amsterdam

Uopšte, kada se pogleda krajnje represivan stav prema prostitutkama i razvratni život koji su vodili oni koji su te zakone donosili, vidimo svo licemerje društva koje je ostalo do danas. Crkva je oduvek bila “čuvarka svete tajne braka i morala”, pa je Inkvizicija spalila veliki broj žena koje su bile uhvaćene u preljubi ili prodavale svoje telo. Te jadnice, često nepravedno optužene od čednih i poštenih udatih žena, nisu imale nikakvu šansu da se odbrane. Početkom XIII veka dozvoljeno je bilo primenjivati mučenje da bi se iznudilo priznanje od optuženih, izmišljene su nove sprave kojima se garantovano postizalo priznavanje svega zašta je mučenik bio optužen. U isto vreme, u Vatikanu, papa Aleksandar VI Bordzija je priređivao orgije i bogato nagrađivao najbolje među onima koje su posedovale veštine zadovoljavanja njegovog izopačenog seksualnog nagona. Vojvoda od Albe, zakleti branilac katoličanstva, kada je u XIV veku pošao u pohod na Holandiju, da ih nauči pameti i vrati pravoj veri, jer su se oni okrenuli protestantizmu, vodio je armiju prostitutki sa svojom vojskom. Preko hiljadu žena je bilo na usluzi njegovim vojnicima koji nisu smeli da posustanu u žaru ubijanja onih koji u boga veruju na drugi način.

Španska inkivizicija se najduže zadržala, sve do početka XIX veka, samo je posle XVIII izgubila pravo masovnog hapšenja i mučenja. Malo je poznato da je čuveni španski slikar Francisko Goja na svojoj još čuvenijoj slici Gola Maja prikazao Ciganku koja se bavila prodajom svog prelepog tela. Pod imenom Gitanas, Gola i Obućena Maja bile su u vlasništvu aristokrate Manuela Godoja. Ime “Maja” dobile su po epitetu koji im je nadenula Inkvizicija. Reč “maha” u španskom kolokvijalnom jeziku onoga doba označava raspusnu i nemoralnu ženu. Zbog ovog stava crkve slika je bila dugo sakrivena i tek je posle jednog veka ugledala svetlost dana. U istoriji umetnosti stoji da je posvećena Vojvotkinji od Albe, što se opovrglo pronalaženjem crkvenih  dokumenata u kojima se ova slika pominje kao javna sablazan i kritikuje slikar koji slika žene lakog morala sa dna društva.

Tolerisanje javnih kuća bilo je različito u raznim periodima i na različitim prostorima. Prva registrovana kuća za zabavu muškaraca (tako je registrovana) bila je u Monpeljeu, 1285. godine. Do tada su devojke radile neorganizovano i u svojim kućama, ali se pojavom razvitka gradova izrodila potreba za “javnim radnicama”, kako su se zvanično zvale. Morale su da žive u kući određenoj za to i na kraju grada. Plaćale su porez i nisu smele nositi svilu i zlato. Po ostalim stvarima bile su punopravni građani.

U stalnoj borbi između progona i priznavanja, žene su se dovijale na razne načine i trudile da izbegnu kaznu a dobiju status i novac.( Pričam o ženskoj prostuciji iako je uvek bilo i muške ali u nemerljivo manjem broju.) Neke od njih su ostale zabeležene u istoriji, kao izuzetne ne samo po lepoti i primarnoj veštini, nego kao obrazovane i pametne, one koje su ostavile pečat u vremenu u kojem su živele. Neke su ostavile svoj trag i u analima raznih dvorova, pa samim tim su imale manji ili veći doprinos današnjoj slici sveta. Prva u galeriji izuzetnih likova čije mesto još niko nije dosegao, je vizantijska carica Teodora, žena cara Justinijana II.

764

Carica Teodora

Rođena je u Konstantinopolju na početku VI veka, kao ćerka ukrotitelja medveda u cirkusu i glumice. Izuzetno lepa i promućurna, rano se odala najstarijem zanatu i postala popularna u gospodskim krugovima. Kao pratilja ondašnjeg diplomate odlazi u Siriju gde upoznaje ženu koja će joj promeniti život i vinuti je u nebesa vladarske moći. Da se nije u glavi igračice Makedonije rodila ideja da svoju štićenicu Teodoru upozna sa prestolonaslednikom Juatinijanom, mozda bi istorija Istočnog rimskog carstva drugačije izgledala. Makedonija je zvanično bila igračica ali je njen pravi poziv bio nešto sasvim drugo: radila je za carsku tajnu policiju i poznavala Justinijana lično, koji je imao u nju veliko poverenje.

Tako se Teodora na putu do dvorske palate morala odreći svog prethodno grešnog života, ušta je spadalo primanje hrišćanske vere i dugotrajno i dosadno predenje vune u jednoj uličici u Konstantinopolju, gde su boravile pokajnice. Dovedena na dvor samo kao družbenica, očarala je Justinijana ne samo lepotom i umećem da od njega, deteta odraslog bez majke i vaspitanog vojnički, napravi pravog muškarca, nego i svojom pronicljivošću i smelošću. Kada je stara carica, njegova strina, umrla, Justinijan je promenio zakon koji je zabranjivao članovima carkse familije da se žene devojkama nižih staleža.

Iako nikad nije bila vladarka nego samo žena vladara, Teodora je imala stvarnu moć i nijedna odluka ili zakon nisu doneti bez njenog učešća. Čim je bila u prilici, donela je mnoge zakone u korist žena: kao prvo, dozvoljeno je ženama da nasleđuju imovinu i da je imaju lično na svom imenu, što je do tada bilo nemoguće; omogućeno je da se žena razvede, da ima veći uticaj na vaspitanje dece. Posebni zakoni odnosili su se na one koje su joj bile koleginice: zabranjeno je javno podvođenje, zadržavanje glumica (koje su sve bile i prostitutke) protiv njihove volje, kažnjavani su podvodači kao i oni koji su fizički napadali, tukli i ubijali te žene, do tada bez kazne. Ostale su zabeležene dve stvari koje je uradila ali nije ostala zabeležena kao zaštitnica žena. Jednom prilikom je okupila sve trgovce robljem i otkupila sve robinje, dajući im nešto novca i slobodu. Onda je sagradila manastir na azijskoj strani Bosfora i nazvala ga Pokajanje, koji je lično finansirala a bio je otvoren za sve posrnule žene koje su se obratile za utočište.

U zvaničnu istoriju svoga carstva ušla je zlatnim korakom  pokazavši neverovatnu harbrost za vreme Nika pobune kada su zaverenici osvojili veći deo garada i nadirali prema carskoj palati. Generali su savetovali caru da beži u neku od morskih provincija, jer je luka još bila slobodna i brodovi spremni.  A onda je Teodora izašla pred cara i vojni savet i održala kratko predavanje o hrabrosti:

Nema sumnje da jedna žena ne treba da raspravlja sa muškarcima o hrabrosti. No, trenutak je takav da i ja moram nešto reći. Užasavam se dana kada me neće oslovljavati kao caricu. Radije ću umreti nego dočekati taj dan. Tebi, care, ako ti je milije da budeš prognanik, izvoli i beži, eno ti i novca i brodova. Ja mislim da, ako treba umreti, a svi moramo jednog dana, carski purpur je dostojan pokrov!”

Ovaj govor je iznenadio i iskusne generale koji su se bukvalno postideli od hrabrosti jedne krhke žene. Konsolidovali su svoje redove i izvojevali veliku pobedu, iako je pobinjenika bilo značajno više. U brišućem pohodu ubijeno je 33 hiljade, mahom robova, ali bilo je i onih slobodnjaka kojima nije odgovarala vlast. Posle ovako izražene nadmoći svoje vladavine, Justinijan je osigurao presto, proširio granice države i značajno je unapredio po svim pitanjima. Njegova vladavina, iza koje se u svemu nalazila njegova žena, utrla je put velikom i moćnom vizantijskom carstvu.

Bilo je još žena koje su imale uticaj na kraljeve i vladare, i taj uticaj nije polazio od visokog roda ili položaja, nego iz vladarske ložnice. Činjenica stoji da te žene nisu mahom bile opredeljenje ljubavlju, bar ne ljubavlju prema tim muškarcima, nego prema moći i sjaju koga su imale sa pozicije vladareve miljenice. Iako je to specifičan vid trgovine, ipak ne spada pod klasičnu prostituciju pa ovde neće biti pomenute.

22f61dfa6d20c2dd5709a438e1c9d94a

Veronika Franko

Renesansa je donela preporod i oživljavanje slobode misli i umetničkog izražavanja. Lepota umetničkih dela koja nisu crkvene tematike je hvaljena i podržavana. Bogata i koloritnija odeća, udobnije kuće za stanovanje, bogatiji i raznovrsniji društveni život, nova umetnička dela koja su osvojila ljude željne nečeg privlačnog i zabavnog, sve je to donelo jedan novi duh u kome je teško prolazila ideja o seksu kao izvoru greha i području Sotoninog delovanja. U kolevci renesanse, Italiji, dolazi do procvata prostitucije gde su bordeli nicali, bukvalno, na svakom ćošku. Iz tog vremena izdvojila se jedna izuzetna mlada žena, Veronika Franko. Bila je lepa, ali ono što je činilo poznatom nije lepota, već njeno vrhunsko umeće  u zanatu kojim se bavila. To su joj priznavale i njene koleginice, pa se Veronika našla u zvaničnom vodiču kroz tajne puteve gradske prostitucije. Bila je veoma obrazovana, govorila nekoliko jezika i objavila par knjiga poezije. U njene klijente su se ubrajali najmoćniji ljudi tog vremena, čak i francuski kralj Anri III. Ova žena je bila svesna i bede u koju su, obično, ulazile njene drugarice kada bi izgubile privlačnost a samim tim i mušterije. Osnovala je humanitarni fond za decu i one koje nisu imale od čega da žive.

madame_dubarry1

Madam du Bari

Madam du Bari, bila je zvanična ljubavnica Luja XV a počela je kao Žana Beku, pariska kurtizana koja je imala samo odabranu aristorkratiju kao klijentelu. Udajom i spretnim manevrom ušla je na dvor i uspela da očara zatvorenog i depresivnog kralja. Imala je veliki uticaj na njega i celu francusku politiku. Okončala je svoj život na giljotini na koju je osudio revolucionarni sud, ustanovljen u velikoj društvenoj premetačini kojoj je bio moto  Sloboda, bratstvo, jednakost, i koji posebno nije imao milosti prema kraljevim ljubavnicama. Francuska revolucija nije imala ništa protiv prostitutki ni ljubavnica, osim ako dolaze sa kraljevog dvora.

U Engleskoj je prva dama koja je uspela da preko sina obezbedi mesto u istoriji engleske aristokratije, glumica i kurtizana Nel Gvin. Veoma mlada se priključila pozorištu koje je, u ono vreme, bilo rasadnik devojaka koje se bave nečim drugim pored glume. Kako je bila zgodna i vrcavog duha, postala je poznata među engleskom aristokratijom i ušla u krug od 13 stalnih ljubavnica kralja Engleske, Škotske i Irske, Čarlsa II. Iako nije uspela da sama uđe u plemstvo, tu počast je doživeo njen sin postavši vojvoda od Sent Albana.

300ae18dcf0c0b5aff3eaefa002f772e

Ketrin Volters

Slavu, bogatstvo i prestiž Ketrin Volters nijedna od njenih koleginica nije uspela da nadmaši, ni pre ni posle nje. Slovila je za ženu neobične lepote i sveukupnog izgleda koji je, za ono vreme, bio neobičan. Bila je majstor da se obuče pristojno a izazovno. Svakog dana je jahala po Hajd parku gde su dolazili muškarci i žene, samo da je vide. Bila je ikona stila i imala samo najbogatiju i visoko pozicioniranu klijentelu. Viktorijanski London doslovno je poludeo za ovom obrazovanom i rafiniranom ženom, čija je spavaća soba ugostila kralja  Edvarda VII i Napoleona III. Dočekala je duboku starost bogata, slavna i obožavana.

Tridesetih godina prošlog veka Japan je potresao neobičan zločin iz strasti. U žiži  javnosti našla se jedna gejša, ni lepa ni iz visokog kruga skupih gejši, koja je radila u bordelu u Osaki. Rešena da promeni život, Sada Abe se  seli u Tokio, gde upoznaje mladog i nastranog muškarca Kičiza Išidu. Oni započinju vezu punu strasti, ali i svađa jer je Sada bila patološki ljubomorna i posesivna. Ta burna i pomalo nastrana veza završila se tako što je Sada ubila svog ljubavnika erotskim davljenjem u toku seksualnog čina. Svesna da neće izmaći kazni, ispisala je svoje ime nožem na njegovoj ruci, obeleživši ga da i u smrti ponese njen znak, a ona je ponela njegove genitalije. Policija je pronašla i privela pravdi a Japan se potresao jer su islednici iz njene beležnice prozivali muškarce koji su bili sa njom jer se sumnjalo da je nekog povredila, ako ne i ubila. Sada je osuđena a Išidine genitalije su našle mesto u muzeju.

Bezbednost od bolesti i nasilja je najprisutnija u prostituciji. Nijedna strana nije do kraja zaštićena i kriminologija poznaje bezbroj zločina koji su se dogodili gde su žrtve bile sa obe strane. Zbog toga, a i zbog društveno korisnog posla koje su obavljale, postojali su periodi i zemlje gde je prostitucija legalno mogla da se obavlja, uređena zakonom i zdravstveno praćena zbog mogućih bolesti koje su jedno vreme harale Evropom.

U večnom ratu, neprijatelji koji ponekad sklope primirje, hrišćanstvo i prostitucija biju večnu bitku u kojoj nema pobednika. I jedno i drugo je previše zastupljeno da bi moglo da bude sasvim pobeđeno.


Kliknite na sliku za uvećanu verziju

Kategorije
Istorijat prostitucije

Rođena sam kao Živana, ali se odazivam na Žiža. Titova pionirka, pamtim Beograd i ovaj narod u boljem izdanju. Po struci ekonomista, kada su fakulteti bili državni a diplome vredele. Htela da studiram fiziku ali život okrenuo pravac čamca. Po opredeljenju svaštar. Sve me zanima, numerologija, istorija, muzika, književnost i slikarstvo, posebnije. Pasionirani putnik, svaki dinar dajem na putovanja. Volim da pišem za Portal jer se razlikuje. Majka jedne Nine koja mi je najbolje što sam uradila u životu.

Povezani tekstovi