Nikola Pašić, spasitelj ili uništitelj Srbije?

Pola veka u politici, služio četiri kralja i bio u pozadini tri rata, živeo u tri države, od kojih je ona, Kraljevina SHS, direktno njegova ideja.
Share Button

Nikola Pašić


U novijoj srpskoj istoriji nema političara čiji politički život može da se uporedi sa Pašićevim. Pola  veka u politici, bio je savremenik četiri kralja; dva Obrenovića kojima je bio protivnik i dva Krađorđevića koje je podržavao. Aktivan politički u tri rata, osporavan i hvaljen, bio slab jedino prema sinu, kome je sve odobravao, pa i pljačku državnih fondova i razni drugi kriminal.

Rođen je 1845. godine u Zaječaru,  gde je odličnim uspehom završio gimnaziju i dobio stipendiju za izučavanje tehničkih nauka u Cirihu. Upravo u tom gradu se zadojio politikom, u krugovima socijalista Svetozara Markovića, čiji pobornik i prijatelj ostaje sve do prerane Svetozareve smrti. Kasnije sasvim napušta socijalističke ideje i postaje konzervativac, radikal. Pravu političku karijeru počeo je 1878. godine, kada je izabran za narodnog poslanika u Zaječaru, a 1881. postao je prvi predsednik Glavnog odbora novoosnovane Radikalne stranke. Kako je brzo dobijala pristalice, dve godine kasnije na izborima za Skupštinu stranka osvaja većinu, ali kralj Milan, koji je bio okrenut Austrougarskoj, ne dozvoljava da Pašić formira vladu.

U to vreme za vlast su se borile tri stranke: Radikalna, Samostalna radikalna i Napredna. Proruski orijentisan Nikola Pašić nije bio po ukusu kralju Milanu, koji formiranje vlade poverava nestranačkoj ličnosti Nikoli Hristiću. Stanje u zemlji bilo je haotično, narod je bio nezadovoljan vladavinom osionog i raspusnog Milana Obrenovića, nemiri su prerasli u Timočku bunu, pa kralj Milan dobija razlog da za nju optuži radikale i njihovog prvaka Pašića. Nikola beži u Bugarsku jer je u Srbiji osuđen na smrt. U Bugarskoj ga dočekuju sa velikim poverenjem i gostoprimstvom. Nikola Pašić je po majci bio Bugarin, ali oni i danas tvrde da je on bugarski potomak i po ocu, mladom čoveku iz sela Gabrova koji je rano preminuo a majka se preudala u Zaječar, gde je očuh usvojio Nikolu kao bebu i dao mu prezime.

Bugarin ili ne, Pašić ostaje tamo punih šest godina, sve do abdikacije kralja Milana Obrenovića, 1889. godine. Radikali tada dolaze na vlast pa ga Vlada, na čelu sa Jevremom Grujićem i zvanično amnestira. Predsednik vlade postao je 1891, bio je i ministar inostranih poslova, ali i diplomata u Petersburgu. U dva navrata bio je i gradonačelnik Beograda, 1891. i 1897. godine, kada je raspisao zajam za kaldrmisanje blatnjavih beogradskih ulica. Malo je poznato da je, pre nego što je ušao  aktivno u politiku, Nikola Pašić bio vlasnik prve kočijaške taksi firme. Kažu da je od tada imao za cilj da poploča ulice Beograda i napravi od njega pravi evropski grad. Neslaganje sa poslednjim Obrenovićem, Aleksandrom, dovelo je do povlačenja iz politike, negde od 1899. pa  sve do majskog prevrata 1903. godine.

Dolazak dinastije Karađorđević na vlast značio je i uspon Nikole Pašiće kao političara. Bio je značajan činilac u unutrašnjoj i spoljnoj politici i zdušno se zalagao za sve što su oba kralja Karađorđevića, Petar i Aleksandar, želeli da sprovedu.

Sa ove vremenske distance, kada se pogledaju objektivno doprinosi Pašića kao političara, nameće se zaključak da ovaj čovek ništa nije mogao da radi polovično. Politika koju je sprovodio bila je oprezna i mudra, proruske orijentacije i jugoslovenske ideje. Politički je do kraja života bio okrenut Rusiji, čak je u ime kralja Aleksandra išao u Petersburg da, osim za lobiranje pomoći Srbima, isprosi jednu od princeza Romanovih, Tatjanu, koju je prestolonaslednik Aleksandar bio upoznao. Oroditi se sa carskom ruskom porodicom bio je veliki potez i privatno i politički ali, nažalost, tragična smrt carske porodice je ovo onemogućila.

Veliki uspeh i dobrobit za Srbiju postigao je izašavši kao pobednik iz Carinskog rata  sa Austrougarskom, petogodišnje muke koja je, 1911. okončana na veliku korist Srbije. Carinski rat, ili Svinjarski, vodio se na inicijativu Austrougarske koja je držala Srbiju u veoma nepovoljnom položaju i diktirala uslove za uvoz žive stoke iz Srbije, koja se, na inicijativu Nikole Pašića, okrenula savezu sa Bugarskom. Petogodišnje natezanje  sa čvrstom rukom iz Beča, koji je mislio da će Srbija ekonomski propasti jer joj je jedini uvoznik Austrougarska, završilo se potpunim uspehom Srbije koja je značajno proširila tržište i obezbedila povoljan kredit za unapređenje stočarstva, koje je zaista i procvetalo u to vreme.

Ratovi koji su počeli 1912. godine kao balkanski, a posle kao Prvi svetski, bili su godine u kojima je Nikola Pašić povlačio poteze koji mu pristalice veličaju i slave, a oponenti stavljaju na dušu velike grehe.

Razglednica iz 1912.g.

Prvi ozbiljan politički, sudbonosno pogrešan korak bio je 1912. godine, kada je sa kraljem Petrom Karađorđevićem bio kreator ideje da Srbija izađe na more preko Albanije. To je bio uzrok Prvog balkanskog rata, koga su povele Srbija, Crna Gora i Bugarska protiv Osmanskog crstva. Sve tri države su imale teritorijalne pretenzije na ono što je još uvek pripadalo oslabljenoj Osmanskoj imperiji, s tim da su se Srbija i Crna Gora dogovorile o podeli teritorije današnje Albanije. Za to vreme počinjena su strahovita zverstva od strane vojske obeju država, Srbije i Crne Gore,  koren kasnije vekovne mržnje koja ni danas nije prestala.

Izveštaj međunarodne komisije za istraživanje ratnih zločina na tlu Albanije

O ovim zločinima piše sva evropska štampa ali i Dimitrije Tucović i Kosta Novaković, aktivni učesnici srpskog ekspedicionog korpusa u Albaniji. Povodom sve češćih i jačih glasina da se na teritoriji Albanije vrši genocid, obrazuje se međunarodna komisija koja istražuje na terenu, fotografiše, razgovara sa izbeglicama i aktivnim vojnicima, prikuplja građu za tešku optužbu. Srpske vlasti nisu dozvolile ulazak Komisije na teritoriju koju su oni držali pod kontrolom a gde je 80% sela spaljeno i živalj poubijan, žene silovane i deca živa paljena. Nikola Pašić je bio tvorac napadačke propagande protiv nalaza i svih članova Komisije.

Prvi balkanski rat je završen tako što je Srbija dobila izlazak na more, ali je morala i da se povuče, pod pritiskom međunarodne zajednice. Nikola Pašić, kao predsednik vlade, šalje pismo zahteva bugarskom premijeru Gešovu, u kome traži da se raniji dogovor oko podele Makedonije poništi i više teritorija ustupi Srbiji, s obzirom da je izgubila izlaz na more na albanskoj obali. Ovo je direktno bio uzrok Drugog balkanskog rata, kada je, dojučerašnja saveznica Bugarska, napala Srbiju. Drugi balkanski rat završio se povoljno po Srbiju, koja  je postala dominantna sila na Balkanu, što je, opet, smetalo Austrougarskoj koja je samo čekala povod da započne novi rat, u kome će kazniti Srbiju i ograničiti njenu rastuću moć.

Uloga Nikole Pašića, kao predsednika vlade u Prvom svetskom ratu je ogromna. Počev od stava, koji je delio i kralj Petar I, da Srbija ne može da dozvoli da austrougarski istražitelji vršljaju po Srbiji i istražuju pozadinu atenatata na njihovog prestolonaslednika, do odluke da se srpska vojska, Glavni štab, Vlada, dvor i relikvije povuku preko Albanije u izbeglištvo. Zajedno sa vojskom prešao je Vezirov most u Albaniji, prethodno obezbedivši pomoć i saradnju albanskog Esad paše, koji je vladao delom Albanije.

Dragutin Dimitrijević Apis

U celoj toj herojskoj epopeji postoji i jedan sraman momenat u kome je Pašić učestvovao podržavajući sujetnog i vlašću opsednutog, tada regenta prestolonaslednika, Aleksandra, podržavajući montiranu aferu protiv Dragutina Dimitrijeviča Apisa. Pašić je ovde imao i lične razloge jer je Apis bio vođa organizacije Crna ruka, koja se borila za ujedinjenje srpskog naroda, kao i za suzbijanje korupcije i mnogih nepravilnosti koje su bile uzele maha na dvoru i u vladi. Posebno se Apis isticao u ukazivanju na korupcionaške afere i ponašanje Pašićevog sina Radomira. Crnorukci su imali svuda svoje ljude i bili su obavešteni o svemu. Može se reći da su bili preteča savremene obaveštajne službe.

Kako vlast najčešće ne zna za čast i obraz, Apis je uvideo na čudovišnom suđenju u Solunu, 1917. godine. Optužen je da je učestvovao u izmišljenom atentatu na budućeg  kralja, sa namerom da izvrši puč, zbaci Aleksandra  i zaključi separatni mir sa Austrougarskom. Iako su dobro znali koliko je ta optužba besmislena, Nikola Pašić, Svetozar Pribićević i  Ljuba Jovanović sastali su se i podržali Aleksandra Karađorđevića u ovom zločinu. Bilo nezamislivo da Apis kuje zaveru protiv nekog Karađorđevića a direktno je organizovao i učestvovao u puču koji ih je doveo na vlast, isto koliko je bilo okrutno optužiti ga da planira da zaključi mir vojnik koji je ratovao na svim frontovima, pa i na Solunskom. Bio je i nosilac više odlikovanja za herojsku hrabrost kojom je predvodio svoje ljude u najtežim bitkama. Kada kralj nešto hoće, podanici nađu način, svedoke, sudije, publiku i sve drugo što je neophodno da se neko osudi i presudi po kraljevoj želji. Predsedavajući sudija je bio bivši zaverenik u majskom prevratu i čovek koji je započeo masakr nad telima mrtvog kraljevskog para Obrenović, Petar Mišić, zbog čega je bio izbačen iz organizacije Crna ruka. Tako su se lični, sramni razlozi sakupili da obeščaste i obezglave jednog časnog čoveka i vojnika.  Na predloge nekoliko ministara da se Apisu poštedi život, Nikola Pašić je odgovorio da je to nemoguće, u situaciji rata kada se čeka da Srbija napravi pogrešan potez.  Dragutin Dimitrijević Apis je pogubljen 27. juna 1917. godine. Bio je gorostas od čoveka, velike fizičke snage i ostalo je zapisano da ga je oborio tek četvrti plotun. Kao da je prkosio nepravdi  koja mu je naneta a koštala ga života, a koja je  imala  svoje kumove: kralja Patra I Karađorđevića, njegovog sina, regenta Aleksandra i predsednika vlade Nikolu Pašića.

Herojska pobeda i golgota koju je prošla srpska vojska ali i cela Srbija u ratu koji joj je nametnut a u kome je iskrvarila skoro do uništenja, pomućena je opet tandemom Aleksandar Karađorđević – Nikola Pašić. Zadojen idejom panslavizma, o ujedinjenju Južnih Slovena u jednu državu, što se savršeno poklapalo sa ogromnom žeđi za vlašću ovog Karađorđevića, srpska vlada još 1914, Niškom dekleracijom, postavlja ciljeve rata u kojima navodi formiranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. To je asolutno jedinstven slučaj u svetskoj istoriji da jedna zemlja planira da formira državu sa dve zemlje sa kojima je u isto vreme u ratu! Srbi su, izgleda, vazda morali da budu prvi u nečemu, pa makar i u ovom teatru apsurda. (Još je apsurdnije da kasniji dugogodišnji voljeni predsednik, Josip Broz, bude vojnik koji se vrlo aktivno borio u sastavu 42. kaznene, “vražje” divizije koja je zavila u crno celu Mačvu; za učešće u tom pohodu je bio  odlikovan i unapređen.)

Plavom bojom su označene teritorije ponuđene Srbiji Londonskim sporazumom

Ono najgore što je Nikola Pašić uradio za Srbiju je odbacivanje predloga Londonskog sporazuma kada je Srbiji nuđeno da bude Velika a ona odabrala da bude mala, i to u sastavu onih protiv kojih se borila. Iako je uradila ono što nikada, nijedna država nije, uvek je bila napadana za ideju o “Velikoj Srbiji”, što je propaganda baš tih neprijatelja koji su je uvek gledali preko nišana a kasnije se u neistinitoj propagandi udružili sa komunistima.

Da je prihvatila ono što je nuđeno u Londonu, Srbija bi kraj rata dočekala kao velika i jaka država. Bila joj je namenjena teritorija od reke Krke do Drima, uključujući i gradove Split i Dubrovnik, kao i dalmatinska ostrva. Sve i da je došlo do revizije ovog Sporazuma posle rata, svakako bi dobila mnogo više nego što je dobila dobrovoljnim ulaskom u višenacionalnu državu u kojoj niko nije bio zadovoljan. Kad kažem Srbija, mislim direktno prvo na Pašića pa tek onda na prestolonaslednika Aleksandra, jer je on bio nagovoren od strane svog predsednika vlade koji je opsesivno želeo državu Južnih Slovena. Svoju zabludu Aleksandar Karađorđević je platio životom, kada je na njega izvršen atentat od strane zaverenika makedonske VMRO.

Nikola Pašić je posle rata bio predsednik vlade a u jednom periodu i predsednik Skupštine. Bio je umešan u silne afere pronevere i korupcije u kojima je učestvovao njegov sin Radomir. Sigurno da je u nekima i učestvovao jer je kraj rata dočekao kao veoma bogat čovek. Istina je da se ženidbom sa ćerkom bogatog tršćanskog trgovca, Đurđinom, svrstao u dobrostojeći srednji stalež onoga vremena, ali to se ne može meriti sa ogromnim bogatstvom koje je nagomilao, što u novcu, a više u nekretninama. O tome piše i dr. Arčibald Rajs, direktno ga optužujući za slepilo prema bahaćenju njegovog jedinca sina, ali i nesumnjivo učestvovanje u prisvajanju državnih para preko obveznica Državnog fonda.

U mudre poteze njegove politike ubraja se i momenat kada 1915. godine poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića i šalje ga u Englesku i Ameriku, da propagira borbu srpskog naroda i lobira za pomoć. U to vreme austrougarska propaganda je bila vrlo aktivna i Pašić je shvatio da se borba ne dobija samo na frontu. Ovo je rezultiralo pozitivnim stavom ove dve zemlje i doprinelo onoj ponudi koju je Engleska predložila Londonskim sporazumom. Izgleda da je samo tada, i nikad više, Engleska bila na strani Srbije.

Bio je i jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava 1921. godine, kada se Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca konstituisala kao parlamentarna, ustavna i nasledna monarhija. Iako je Vidovdanski ustav davao veliku ulogu Skupštini, u praksi nije bilo tako i vlast je najvećim delom bila u rukama kralja, pa čak i imenovanje sudija. Uvidevši da je izigran prvobitni nacrt koji je napravio, Pašić se udaljava od kralja kome smeta popularnost starog političara i na kraju ga i uklanja sa mesta predsednika vlade.

Iako u 81.oj godini, Pašić je bio relativno dobrog zdravlja. Posustale snage, ali je redovno obavljao sve dužnosti. 9.decembra 1926.g. je bio pozvan na audijenciju kod kralaj Aleksandra koji mu je izneo neoborive dokaze o velikoj aferi Radomira Pašića, ko zna kojoj po redu, u kojoj je toliko oštetio državni fond da je kralj bio besan, kažu da je počupao starog Pašića za bradu. Istina ili ne, iz kraljevog kabineta izašao je starac koji je jedva našao put do kuće, gde je pao u krevet. Umro je sutradan, najverovatnije od posledica srčanog udara.

Tako se završio život ovog, danas bi se to reklo kontroverznog političara i diplomate. Imao je svetlih trenutaka i nesumljivo pozitivnog uticaja na razvijanje jedne male i po svim pitanjima zaostale Srbije, u jednu uređenu državu sa kojom se moralo računati u evropskoj politici. Nažalost, toj  srpskoj ideji nije ostao dosledan i gurnuo je svoju zemlju u neprirodni zagrljaj dva naroda koja su bila priznata, ne osvrnuvši se na druga dva (Crnogorce i Makedonce) koje je on podrazumevao kao Srbe. Iz semena te njegove ideje poraslo je veliko drvo negovano vlastoljubivim maštanjima prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, prozvanog Ujedinitelj.

Kakve su im bile ujediniteljske ideje, koliko su bile realne i vredne, pokazala je kasnija istorija.

Ostaje istina da je Srbija podigla spomenik na jednom od glavnih beogradskih trgova čoveku koji joj je, kad je mogao da odlučuje, smanjio državu umesto da je poveća.

Kategorije
IstorijaRazumne pričeŽiža Radivojević

Rođena sam kao Živana, ali se odazivam na Žiža. Titova pionirka, pamtim Beograd i ovaj narod u boljem izdanju. Po struci ekonomista, kada su fakulteti bili državni a diplome vredele. Htela da studiram fiziku ali život okrenuo pravac čamca. Po opredeljenju svaštar. Sve me zanima, numerologija, istorija, muzika, književnost i slikarstvo, posebnije. Pasionirani putnik, svaki dinar dajem na putovanja. Volim da pišem za Portal jer se razlikuje. Majka jedne Nine koja mi je najbolje što sam uradila u životu.

Povezani tekstovi

  • Kad bi zidovi raznih raskošnih dvorova mogli da govore, ispričali bi priču o mnogim tužnim princezama koje su prolile više suza nego što su imale srećnih trenutaka. Vekovima su...
  • Klod Mone je jedan od najpoznatijih francuskih slikara, začetnik novog pravca u slikarstvu, Impresionizma. Ceo jedan novi način slikanja dobio je naziv po njegovoj slici Impresija rađanja sunca. Rođen 1841. u...
  • Leto gospodnje 1881. u Aranđelovcu, i događaj sezone, oficirski bal u organizaciji kraljice Natalije i svako ko polaže na ugled u društvu mora mu prisustvovati. Spremaju se mlade devojke,...
  • Imali smo, pre neki dan, istupanja dve uvažene ličnosti, jedna je iz svetovnog a druga, važnija, iz duhovnog života Srbije. Ne znam koja me je više razbesnela i povredila...