Priča o malom heroju Milutinu

Hteo je Momčilo poravnjanje. Neku njegovu pravdu. Svaka reč deteta zasecala se u srce vojnika i počela da curi tugom.
Momčilo Gavrić
Momčilo Gavrić
Share Button

Tog proleća je bilo nekako previše tiho uz Drinu, a to nikada ne sluti na dobro. Ljudi se pritaje i osluškuju u iščekivanju da će iznenada zagrmeti neko zlo. Predosećali su to po nemiru koji im obuzme telo i nespokojom skrati san. Gučevo je ne toliko visoka planina, razrovana dubokim jamama, na svakom koraku prepletena brzim potocima što jure ka Jadru i Drini. Uz nju se, razbacanim kućicama, stisla Trbušnica. Zavila se od sveta uskim, vijugavim kozjim stazama kao da je tako htela da odvrati namernike… izgleda nedovoljno.

Pre samo dva meseca Momčilo je napunio osam godina. Radovao se dečak letu što dolazi. Moljakao sestre da mu okrpe krpenjaču, veselio se vijanju sa braćom niz Drinu, detinje verovao da će biti još dana da se svije majci u krilo. Tek mu je osam. Zagrmeli su na leto topovi u daljini. Baš kao što su slutili negde uz Drinu, iza Drine… Sa one strane odakle i rekoše da će doći zlo. Više se nije slutilo, sad se znalo da sigurno dolazi. Otac Alimpije je znao da nema čekanja. Zadrhtalo mu je srce dok je gledao svoju nejač. Osmoro dece. Reče Momčilu da pohita do strica, gore na planinu i da brzo dotera zapregu, ne bi li stigli da krenu u zbeg do noći. Znao je Alimpije i to da nije verovati onoj vosci. Nije njima sveta nejač. Nikad nije ni bila.

Trči Momčilo, penje se uz Gučevo onim stazicama i prečicama, ne bi li stigao što pre. Zna da ima do strica, ovako uz brdo, dobar komad puta i da mora da stigne nazad na vreme. 

I to na vreme, ponekad bude nevreme… To vreme postane trenutak u kome se život, iako tako mali, zauvek podeli na ono pre i ono posle. Nije ga dočekao očev glas, niti pogled majke. Sve što je imao ležalo je po avliji: i tata, i sve tri sestre, i četvoro braće, a tamo eno je mama. Skvrčen iza grma gledao je kako se sliva krv niz dvorište. Njegova krv. Pritajio je dah i stisnuo oko da ne gleda, da ne plače, da ga ne oda. Plakale su one negde unutra, tamo gde se suze nikad ne suše.

Tako pritajenog daha počeo je da prepoznaje glasove zlotvora, shvatio je da govore jezikom koji razume. Čuo je zlokoban smeh vojnika, krvoloka njegove krvi.‘’Zar ne rekoše da je to Švaba što nas napada?“ pitalo de dete. Tek kasnije je saznao da mu je „Vražja divizija“, koja se priklonila Nemcina, izmasakrirala celu porodicu. Da li po pravdi ili nepravdi ostavljen je da svedoči o smrti onih sa kojima je delio sve. Zajedno sa njima je izgorela kuća i nestalo sve što je bilo od Alimpija i Jelene Gavrić. I sve se to desilo za samo jedno Momčilovo penjanje i trk niz planinu. Za manje od sat.

Zlo je likovalo nad nejakim detetom i onome što mu je tada zauvek urezalo u maleno telo i srce. Trenutak u kome više nema ništa, a pre samo par sati imao je sve.Skupilo se malo telo, u bolu jedva korača. Sa detinjim strahom tumara putevima, traga da nađe kako i uz koga da konači, uz koga da umiri strah, sa kime da podeli parčence proje koju nema. Hodao je sve dalje. Sećao se samo da je onomad otac rekao stricu, da tamo, na onu stranu Gučeva, se skupljaju „naši“.

“Tamo ću i ja. Tata je hteo da tamo bežimo“, reče sebi maleni Momčilo.

Išto je dalje odmicao u njemu se skupljao sve veći bes. Velik, neizmeran kao njegova tuga. Korača Momčilo, strah ga sapliće o kamenje, teške misli i bolovi usporavaju korak. U malene ruke se usecaju kupine za koje se hvata. Niz kolena se sliva krv i natapa pocepane pantalone. Tek negde predveče je naišao na vojnika. Ovaj brzo prigrli dete i sa njim pravo pred Stevu Tucovića. Gleda Steva iznurenog dečaka, nešto ga stislo u grudima i pita vojnički oštro šta hoće. Već sledećeg trena u sebi kudi što išta pita dete, ali mora… Vidi ga da plače.

Uplakani, tanani glasić deteta viknu: “Da pucam! Dajte mi top da pucam! Moram da osvetim braću , sestre, tatu… da im vratim za mamu! Dajte mi top, neću pušku! Ne može to puškom!”. Hteo je Momčilo poravnjanje. Neku njegovu pravdu. Svaka reč deteta zasecala se u srce vojnika i počela da curi tugom. Probudila je u njemu osvetu, zbog sve dece ove napaćene zemlje, svih roditelja , zbog Momčila… zbog Srbije. Tada je major Tucović naredio da Momčilo svakog dana po tri puta ispali granate na neprijatelja. Dok traje rat valjda stigne da ih osveti, a teško da će ikad. Bilo je to vreme kada „Drinska divizija“ se prestrojavala i spremala za velike bitke.

Zadesio se tu Miloš Mišović, viđen Zlatiborac. Prigrlio je dečaka zagrljajem oca i isto veče, u buntu njih dvojica odoše do sela, da mu Momčilo otkrije gde su se sakrili zlotvori da konače. Zajedno su bacali bombe i svetili Gavrće. Od tada su njih dvojica bili nerazdvojni.

Na Ceru je dečak imao vatreno krštenje ratovanja. Trčao je od jednog do drugog topa i vukao konopce da opale. Vikao je svaki put ‘’Za brata!’’, pa trkom do drugog topa ‘’Za sestru!’…Ponovo trk ‘’Za tatu!’’… Sa suzom ponovo trči i povlači uz jecaj ‘’Za mamu!’’… I tako ,dok je trajala bitka, trajala je i njegova osveta.

Momčilo u stavu mirno

Momčilo u stavu mirno

Kasnije u Loznici Momčilo je po zaslugama u bici postao kaplar. Pravi kaplar! Dobio je pravo vojničko odelo. Jedva ga sašili. Malo, da nema manjeg šinjela na celom svetu. 

Sa svojim ‘’Drincima’’ delio je Momčilo svoje ratovanje. Poslednji su se povlačili ka Albaniji ne bi li zaštitili nepregledne zbegove naroda uz Ibar. Držao se Momčilo tada za šinjel svog novog oca i nikad ga nije ispuštao iz oka. I tako su njih dvojica krenuli preko Albanije. Miloš je pazio Momčila, davao mu zadnji zalogaj, nosio u naručju kad iznemoglo dete nije moglo dalje. Jednom je visoki Zlatiborac iscrpljen i iznuren seo u sneg i rekao Momčilu da nastavi sam. Sklupčalo se dete uz njega i ni makac od njega Neće i ne može da ga ostavi. Kaže da će umreti tu sa njim, jer nema snage opet da gubi svoje. Neka obojicu uzme smrt! On sam neće dalje.To je dalo snagu žilavom gorštaku da ustane i nastavi mučni marš kroz smetove. Zbrojili su tako njih dvojica dane u mesece, a mesece u dve godine zajedno.

Na Krfu je dobio prvu pravu uniformu, u kojoj je 1916. otišao na Kajmakčalan. Ratni drug, koji je u civilu bio učitelj, u pauzi bitaka ga je učio pismenosti. Tako je nastavio je da uči slova i u bolnici kad su obojica bili ranjeni.

Jednog dana pojavio se neki nepoznat čovek. Prišao je detetu za koje se na daleko pročulo da ratuje velike bitke Velikog rata. Poklonio mu sat i švajcarski nožić. Bio je to Arčibald Rajs.

Kasnije na Kajmakčalanu Vojvoda Mišić jednom je krenuo da obiđe Drinsku diviziju u rovu. Zapanjio kad je tamo video jedanaestogodišnjeg dečaka u uniformi. Strogo je upitao majora Tucovića šta dete radi na Kajmakčalanu. – ‘’Gospodine Vojvodo, kaplaru Gavriću je neprijatelj ubio roditelje, sedmoro braće i sestara. S nama ratuje još od Cera, bio je na Kolubari, prešao Albaniju, disciplinovan je. Stojički je podneo i ranjavanje’’– odsečno je raportirao major Tucović. Tog istog dana, po naređenju Vojvode Mišića, kaplar Gavrić je unapređen u podnarednika, a naredba je pročitana u svim jedinicama srpske vojske.

Posle proboja Solunskog fronta, zajedno sa svojom divizijom, peške je stigao do Beograda i nastavio put ka Sloveniji. Na Karavankama je branio novu jugoslovensku braću od Italijana.

Kad su se „Drinci“ vratili u Beograd, pukovnik Tucović je Momčilu izdao poslednju naredbu. Dobio je zadatak da ide u Englesku, čiji su dobrotvori preuzeli brigu o školovanju srpskih siročića. Bio je jedini dvanaestogodišnji đak u podoficirskoj uniformi .

Lejdi Pedzet, čuvena dobrotvorka ga je zvala srpskim vitezom, Grci mu postavili zlatnu ploču na Krfu, Francuski presednik Miteran mu je 1985, negde pred kraj života, dodelio orden za hrabrost, a general Lepardje rekao ‘’ Šteta što niste francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“.

Preminuo je 28.aprila 1993. godine u Beogradu.

Prošao je pun vek od početka Prvog svetskog rata, a o najmlađem savezničkom vojniku Momčilu Gavriću u Srbiji se zna tek toliko da se pamti ime, ali ne i njegova priča .

Malo nih zna da je u Srbiji onomad demobilisan sa dvanaest godina najmlađi podnarednik na svetu, Momčilo Gavrić.


Tekst je, uz dozvolu autora, preuzet sa bloga Jasne Lalović.

Kategorije
IstorijaRazumne priče

Povezani tekstovi