Sergej Jesenjin – priča o njegovoj deci

Iza sebe je ostavio četvoro dece od tri žene. Ovo je priča o deci Sergeja Jesenjina.
Deca Sergeja Jesenjina - Foto: Internet
Deca Sergeja Jesenjina - Foto: Internet
Share Button

Jurij

“Budi Jurij, Moskovljanin.Živi, dovikuj se kroz šumu.I java će postati san tvoj.Davno, pradavno,  tvoj imenjak,Jurij DolgorukijTebi na dar osnovao je grad svoj.”

Jurij Jesenjin

Jurij Jesenjin

Da li bi otac četvoro dece oduzeo sebi život, osuđujući ih tako na život u bedi? Otac koji je ove stihove, nenamenjene objavljivanju, posvetio svom prvencu, Juriju, rođenom 21.12.1914.godine u Moskvi iz pesnikove veze s Anom Izrjadnovom. “Eto, sad sam otac”, govorio je nakon Aninog povratka iz porodilišta, radoznalo posmatrajući dete. Zatim se navikao, zavoleo ga. Ani govorio da mu peva dok ga uspavljuje. Uostalom, Jurij (čije kršteno ime je bilo, zapravo, Georgij) je bio jedino Jesenjinovo dete koje je on sam ljuljao i uspavljivao.

Već nakon mesec dana, međutim, Jesenjin je napustio Anu i sina, nedugo zatim je i otišao iz Moskve. Povremeno bi dolazio, obilazio ih, pomagao. Pametni dečak Jura je bio odeven siromašno i delovao starije. Posle srednje, završio je višu avijatičarsku školu i jedno vreme radio na Vojnoj akademiji. Sergeja Jesenjina više nije bilo među živima i Ana je morala da dokazuje očinstvo na sudu.

Jura je obožavao oca i znao napamet svaki njegov stih. U vreme kada su se stekle nepovoljne okolnosti, i Jesenjinove pesme više gotovo da i nisu štampane, Jura se nije libio da iskaže svoje loše mišljenje o vlastima, pa i o samom Staljinu. Kao dvadesetogodišnjak se našao u društvu koje je, uz koju čašu vina više, govorilo da ne bi bilo loše baciti bombu na Kremlj. Sutradan je taj razgovor zaboravljen. 1935. godine, Jura je služio vojsku i bio uhapšen, a stan Ane Izrjadnove detaljno pretresen, na popisane stvari je stavljena zabrana otuđenja, ali Jurij to nikad neće saznati.

Nije ni znao zašto je osuđen na robiju, ali je potom  naivno poverovao, saznavši da mu se pripisuju kontrarevolucionarna delatnost, terorizam, učešće u prestupničkoj grupi, da će priznanjem izbeći smrt i kao sin velikog pesnika, dobiti blagu zatvorsku kaznu. Jurij nikada nije verovao da mu se otac ubio i to nije krio. Streljan je 1937. godine, jedino što je izbegao je mučenje koje bi usledilo da nije “priznao prestup”. Rehabilitovan je 1956. godine, a u kući u kojoj je rođen je danas muzej, koji je osnovao glumac Sergej Nikonjenko, takođe rođen u toj kući.

Tatjana i Konstantin

„Imam dobru ćerku — plavušicu.  Trupne nožicom i viče: Jesenjina sam ja!.. Eto takvu ćerku imam…”.…kad bi pesnik došao, a Konstantin otvarao vrata, govorio bi: “Tanja, evo ti je došao Jesenjin!”

Zinaida Rajh sa ćerkom Tatjanom

Zinaida Rajh sa ćerkom Tatjanom

Marta 1915. godine, Jesenjin je otišao iz Moskve u Petrograd. Prema rečima Ane Izrjadnove, vratio se drugačiji, boravio neko vreme u Moskvi, zatim otišao na selo. Došao je ujesen, rekavši da ide u Petrograd, zvao je Anu da pođe s njim, a odmah zatim tvrdio kako će se brzo vratiti.

Nije se vratio. U prestonici su ga dočekali s oduševljenjem, uskoro mu je objavljena prva knjiga stihova. Besneo je rat i Jesenjina su pozvali u vojsku, gde je služio u sanitarnom vozu. Zatim je dezertirao iz vojske, upoznao Zinaidu Rajh i neočekivano kako za druge, tako i za sebe, venčao se s njom u crkvi 1917. godine.

Ćerka Tatjana rodila se marta 1918. godine, a prvih nekoliko godina je provela i u rodnom Orlu i u Moskvi, između rastanaka i pomirenja majke s Jesenjinom. Nisu ostali zajedno. Jesenjin je govorio prijateljima: „…Samo svoju decu volim. Volim. Imam dobru ćerku — plavušicu.  Trupne nožicom i viče: Jesenjina sam ja!.. Eto takvu ćerku imam… Ja bih kod dece u Rusiju… a ja, eto, skitaram“.  Nakon izvesnog vremena, Zinaida upoznaje znamenitog režisera Vsevoloda Majerholda i udaje se za njega. Jesenjin ih je posećivao, dolazio da vidi decu, Tanju i dve godine mlađeg Konstantina. Pri prvom susretu Kostja se seća da su došli elegantno obučeni muškarac i žena, da su decu uveli u kuću da vide oca posle toliko vremena, ali on je tad bio za njih “nepoznati čika”, koji se ljutio što ne čitaju njegove pesme. Pesnik s Kostjom nije bio blizak, čak je govorio kako je crnomanjast, a Jesenjini su plavi.  Dečak je, s druge strane, kao oca doživljavao Majerholda  i kasnije, kad bi pesnik dolazio, a Konstantin otvarao vrata, govorio bi: “Tanja, evo ti je došao Jesenjin!” Tako je i krajem decembra 1925. godine Jesenjin došao da se pozdravi s decom pred odlazak u Petrograd, a 31. decembra su se deca opraštala s njim u Domu štampe, gde je bio izložen kovčeg s njegovim telom. “Na sahrani, u trenutku kada su kovčeg počeli da spuštaju u raku, mama je tako zavrištala da smo se Kostja i ja grčevito privili uz nju i zavrištali i mi”, seća se Tatjana.

Konstantin i Tatjana Jesenjin

Konstantin i Tatjana Jesenjin

U porodici režisera Majerholda, deca su se osećala voljenom i paženom. Kostjina ljubav prema fudbalu, koja je kasnije odredila njegovo zanimanje sportskog novinara,  rodila se kada su mu Majerhold i majka s putovanja donosili žurnale o fudbalu koje je on s pažnjom čitao i razgledao. Tatjana je pohađala baletsku školu pri Boljšom teatru, srednju školu je završila 1936. godine i zatim putovala s očuhom i majkom u Francusku, što je bio veliki događaj. 1937. godine upisuje mašinstvo i matematiku na Moskovskom univerzitetu, a mesec dana kasnije se udaje za studenta Kutuzova, sina jednog od vođe “radničke opozicije”, proglašenog “narodnim neprijateljem”. Ubrzo bez valjanog osnova biva uhapšen režiser Majerhold, a Zinaida Rajh je surovo ubijena u svom stanu 1939. godine. Svemu tome je prethodila pozorišna predstava u Majerholdovoj režiji koja se nije dopala Staljinu, režiseru je prebacivana “prefinjenost”, a Zinaida se nije ustručavala da tvrdi kako Staljin pojma nema o umetnosti, čak mu je to i pisala i preporučivala da ako nešto ne zna, pita Majerholda.

Posle Drugog svetskog rata, Tatjana s mužem i sinom Vladimirom odlazi u Uzbekistan i tamo radi kao dopisnik novina “Pravda Istoka” i kao redaktor u nekim izdavačkim kućama.  Radila je na rehabilitaciji očuha Majerholda i napisala nekoliko knjiga. Umrla je u Taškentu 1992. godine.

Konstantin Jesenjin (na slici levo)

Konstantin Jesenjin (na slici levo)

Posle prvog neuspelog braka, Kostja se oženio Sicilijom Markovnom, pa je prestao da se pojavljuje obučen u šinjel s fronta, sa samo jednim dugmetom – tim rečima Sicilija opisuje odnos prve žene prema Kostji. S početka je bio skroman, ubrzo mu je udarila u glavu slava stečena zavidnom karijerom – bio je vrhunski stručnjak i statističar za fudbal, napravio je svojevrsnu enciklopediju fudbala. Osim toga, pozivali su ga na nastupe gde je govorio o ocu i prepričavao porodične uspomene, žene su se vrtele oko njega, a prema Sicilijinom sinu je bio hladan, iako se dečak trudio da mu se dopadne. Sicilija i Konstantin su se konačno razišli 1980. godine. Jednom su na aerodromu pitali Tatjanu da li je u rodu s poznatim statističarem za fudbal, Konstantinom Jesenjinim. Pričala je o tome bratu, rekavši mu: “Postao si poznatiji od našeg oca”.

Konstantin je činio mnogo da povrati ugled očevom imenu. Pored pominjanih nastupa, pokušao je da sačuva pun kofer dokumentacije, Jesenjinovih pisama i retkih izdanja, ali je mnogo toga propalo u ratu. Autor je knjige iz dva toma naslovljene “S.A. Jesenjin u uspomenama savremenika”.

Kostja je umro 1986. godine, sahranjen je na moskovskom groblju Vaganka u istom grobu s majkom, nedaleko od očevog groba.

Aleksandar

Za njega je Hruščov rekao jednu od svojih krilatica: “Kažu za njega da je duševni bolesnik, ali lečićemo ga mi”.

Aleksandar Jesenjin sa majkom

Aleksandar Jesenjin sa majkom

Aleksandar Sergejevič Jesenjin – Voljpin rođen je 1924. godine i najdugovečnije je Jesenjinovo dete. Njegova majka, Nadežda Voljpina, rastala se s pesnikom pre Aleksandrovog rođenja. Jesenjin nije želeo to dete, govorio joj je: “Šta mi to radiš, već imam troje dece!”, a ona mu je odvratila: “Dobro, ovo dete će biti samo moje!” Nadežda odlazi sa sinom  u Moskvu 1933. Jesenjin se ipak raspitivao za dete, da li je crnomanjasto ili plavokoso, na šta mu je upitani poznanik rekao: “Ne samo da je plavokos, već je isti ti kad si bio mali…” Pesnik je sina video dvaput, jednom napolju, kada je majka rekla dadilji da skloni dete, da ga otac ne vidi. Drugi put je pesnik sam došao kod Nadežde da vidi sina.

Aleksandar Sergejevič je postao doktor matematike, bio je filozof i pesnik, decembra 1965. godine bio je jedan od organizatora “Mitinga glasnosti”. Upravo on je uveo pojam “glasnost” u smislu potrebe društva da se vlast pridržava zakona i učini pravne postupke transparentnim. Zbog navodno antisovjetskih javno recitovanih stihova je robijao i bivao zatvaran u psihijatrijske ustanove, gde je lečen od “patološke sklonosti ka istini”. Govorio je “previše”, bio prisluškivan, poznanici su ga se klonili, molili da ne dolazi kod njih, izgovarajući se na decu za čiju se sudbinu plaše. Septembra 1950. godine je, kao društveno opasni element, poslat na petogodišnju robiju. Amnestiran je 1953. godine, a šest godina kasnije ponovo zatvoren u psihijatrijsku ustanovu. Za njega je Hruščov rekao jednu od svojih krilatica: “Kažu za njega da je duševni bolesnik, ali lečićemo ga mi”.

Voljpin je napisao uputstvo pod naslovom “Napomene za one koje očekuju saslušanja”, kasnije štampano kao knjiga. U poeziji je ustanovio vlastiti pravac, ultrainstitucionalizam, napisao na desetine pesama. Autor je i “Slobodnog filozofskog traktata” za one, čija savest ne ume da ćuti. Kagebeovci su ga hapsili, ali nisu imali zbog čega da ga zatvore. Jednom su ga ispitivali tri sata, a on ih je toliko iscrpeo da su na kraju pozvali njegovu ženu Viktoriju da ga vodi kući.

Aleksandar Jesenjin Voljpin

Aleksandar Jesenjin Voljpin

Naposletku je na insistiranje vlasti 1972. godine emigrirao u SAD. Zbirka njegovih pesama “Prolećni list”, objavljena u Njujorku, je druga knjiga, posle Pasternakovog “Doktora Živaga” koja je štampana van granica Rusije pod pravim imenom autora, a da to nisu sankcionisale sovjetske vlaste.

Ovaj veliki borac za ljudska prava, filozof i pesnik, preminuo je 16. marta 2016. godine.

Deca velikog pesnika Jesenjina bila su jarke ličnosti, vrsni intelektualci, čiji životi su se odvijali u burnim, nemirnim, pa i tragičnim okolnostima, uslovljenim kako ličnim i porodičnim odnosima njihovih roditelja, tako i istorijskim zbivanjima u Rusiji i Sovjetskom Savezu.

Ako je tata Serjoža pratio odnekud odozgo njihove ovozemaljske dane. izvesno se ponosio svakim od njih.


Izvori: Moja Rusija | Sergej Jesenjin


  

Kategorije
KnjiževnostNada ĐurovićRazumne priče

Ljubitelj reči u svakom smislu - istraživati ih, prevoditi, čitati, a, bogami, i izgovarati je za mene smisao postojanja. Idealista sam koji mašta u duhu "Kad bi svi ljudi na svijetu"... Obična i neobična. U svakom slučaju - ljudsko biće ženskog roda, sa priličnim brojem pripadajućih tom rodu vrlina i mana.

Povezani tekstovi