Sin dvorskog tapetara zasmejava Kralja Sunce

Ovo dete postaće poznatije od sadašnjeg Vašeg kralja, Luja XIII, i biće znamenitije od sledećeg kralja, a tog kralja će, gospođo, zvati Luj Veliki ili Kralj Sunce!
Žan Batist Poklen - Molijer
Žan Batist Poklen - Molijer
Share Button

Zašto Molijer?

Prvi tekst koji sam napisala za Razumno.rs je o Jesenjinu. Sasvim normalno za strastvenog ljubitelja ruskog jezika i Jesenjinove poezije. Prva znamenita ličnost koja mi je pala na pamet nakon toga bio je – Molijer. “Zašto baš on”, pitala sam se, a onda su krenuli flešbekovi… Niži razredi osnovne škole, uvežbavanje scena za školsku predstavu, “Tvrdica”, dve devojčice od deset – jedanaest godina, jedna, Francuskinjica, čini mi se da se zvala Linda, obučena u pravi kostim iz 17. veka, sa žaboom, prslukom, čakširama, čarapama, odgovarajućom obućom i druga, kojoj je možda više socijalistički bekgraund nego nedostatak sredstava nalagao skromni “kostim” sluge – bela košulja, crna suknjica, bele dokolenice, crne cipelice i bela kapica koju je sašila brižna majka i koja je, gle čuda, jako ličila na titovku.

HARPAGON: Napolje odavde smesta i bez reči. Tornjaj mi se ispred očiju, huljo, varalice, lupežu!LA FLEŠ (Za sebe) Ništa gore nisam video od ovog prokletog starca, i mislim, božemeprosti, da je sam đavo u njemu.“Tvrdica” , prevod Branislav Miljković

Luj de Fines kao Harpagon u komediji Tvrdica

Luj de Fines kao Harpagon u komediji Tvrdica

Tim rečima sam se i zvanično upoznala sa gospodinom Molijerom.

Kad je naredne godine trebalo birati srednju školu (u Francuskoj ona počinje u šestom razredu), nisam se dvoumila. Možda zato što mi je ta škola bila najbliža, ili zato što su se u nju upisale neke moje drugarice, ili, pak, zbog prvih “glumačkih” koraka (i poslednjih, za glumu nikad nisam imala dara) u komediji “Tvrdica”, tek, pošla sam u školu koja je nosila ime znamenitog komediografa iz sedamnaestog veka.

Rođenje viđeno očima još jednog majstora pera

Žan Batist Poklen rođen je u porodici dvorskog sobara i dekoratera kao nedonošče, 13. januara 1622 godine. Jedan je od retkih poznatih francuskih autora tog doba koji je svetlost dana uvideo – u gradu svetlosti.

U romansiranoj biografiji naslovljenoj “Život gospodina de Molijera”, Mihail Bulgakov piše da bi uvažena babica, koja je porađala gospođu Poklen, možda od uzbuđenja i povredila novorođenče, da je znala kakvu buduću slavnu ličnost uzima u ruke. Bulgakov se u mislima prenosi u to vreme, a nama prenosi izmišljeni dijalog:

– Gospođo! … Pažljivije okrećite dete! Ne zaboravite da je rođeno pre vremena. Smrt ovog novorođenčeta bila bi nenadoknadiv gubitak za Vašu zemlju!

– Pa šta, gospođa Poklen će roditi drugo.

– Gospođa Poklen nikad više neće roditi takvo, i proći će nekoliko vekova, a da nijedna druga gospođa neće roditi  takvo.

– Zapanjili ste me, gospodine!

– I ja sam zapanjen! Shvatite, za tri veka ću Vas ja pominjati samo zato što se držali na rukama sina gospodina Poklena.

– Držala sam ja na rukama i slavniju novorođenčad.

– Šta podrazumevate pod rečju “slavan”? Ovo dete postaće poznatije od sadašnjeg Vašeg kralja, Luja XIII, i biće znamenitije od sledećeg kralja, a tog kralja će, gospođo, zvati Luj Veliki ili Kralj Sunce!

Mihail Bulgakov, “Život gospodina de Molijera” (prevod – autorka teksta)

Molijer - bista

Molijer – bista

Sad bi autorka ovih redova mogla da zamisli dalji dijalog, babica pita Bulgakova kako će se dete zvati i uverena je da će proslaviti prezime Poklen. Bulgakov će je onda podsetiti da Crkva nije s odobravanjem gledala na glumce, da su čak sahranjivani van groblja, poput samoubica, i da su uzimali sebi nadimke da ne bi sramotili porodično ime. Tako će novorođenče biti poznato pod imenom Molijer, koje je komediograf uzeo možda u čast romanopisca iz tog vremena, Fransoa Molijera, ubijenog 1624. godine. Žan Batist je voleo da čita romane, što se ogleda i u njegovim komedijama. Možda je potpisujući svoja prva dela kao “De Molijer”, to činio u čast muzičara i plesača Luja Molijea. Pravu istinu nisu nikada saznali ni njegovi najbliži.

Deda vodi unuka u pozorište

Kad je napunio deset godina, Molijer je ostao bez majke. Otac se ponovo oženio, a dečaka je vaspitavao majčin otac, veliki ljubitelj pozorišta. Otac je u Žan Batistu video svog naslednika, dok je dečak delio dedino oduševljenje glumcima i scenom. Jedne večeri su deda i unuk došli u Poklenovu kuću posebno uzbuđeni   i pomalo tajanstveni, saznajemo opet od Bulgakova. Deda je otvoreno izrazio želju da mu unuk postane glumac, dok je otac zajedljivo ismevao takvu zamisao. Pozorište svakako treba da postoji, “njega priznaje čak i Njegovo Veličanstvo, neka ga Bog poživi”, ali ono treba da postoji za malog Žan Batista, a ne obratno. Pronađen je kopromis, deda nije insistirao na ozbiljnosti svog predloga, Poklen stariji se smirio.

Žan Batist, međutim, nije želeo da bude ni trgovac, ni tapetar. Želeo je da uči. Krenuo je u Klermonsku gimnaziju, kasnije poznatu kao gimnazija “Luj Veliki” (nju je autorka ovog teksta zaobišla da bi izabrala školu nazvanu po Molijeru), gde je stekao klasično obrazovanje i imao priliku da upozna kako plemićku, tako i građansku decu i da prouči njihovo ponašanje, životne stavove, sve to obogaćeno učenjem klasičnih jezika i književnosti kod jezuita. Učio je filozofiju u Parizu, a ne zna se tačno da li je kasnije studirao pravo u Orleanu (Bulgakov tvrdi da je izvesno tu diplomirao), ili teologiju opet u Parizu, na Sorboni. Uglavnom, nije postao zvanični tapetar – dekorater carskih odaja, niti zadržao zvanje dvorskog sobara. Negove ambicije su bile drugačije.

“Slavno pozorište”

Tartif ili Prevarant

Tartif ili Prevarant

Prava priča o Molijeru počinje onog trenutka kad samo deo majčinog nasledstva koji mu je otac mudro dao, znajući u koje će svrhe biti potrošen, ulaže u osnivanje “Slavnog pozorišta”, zajedno sa porodicom Bežar, s kojom ga vezuju kako poslovni, tako i privatni odnosi, jer stupa u vezu sa mladom Madlen. Zajedničkim sredstvima osnivaju trupu koja daje predstave širom Francuske, doživljava dane slave i dane kraha, Molijer završava u zatvoru, ali i stiče priliku da upozna život naroda u provoncijskim gradovima. Kada se, nakon što je samo glumio u svojim predstavama, latio pera, prvo je pisao samo skice malih, komičnih komada. Zatim dolaze prvi značajniji komadi u kojima, kao i u većini ostalih, ismeva licemerje i lažnu pobožnost (Tartif, ili Prevarant), otmenu izveštačenost (Smešne kaćiperke), opsednutost novcem (Tvrdica) ili vlastitim zdravljem (Uobraženi bolesnik).

Ovo su samo neki od brojnih naslova slavnih i uvek rado gledanih komedija, kako u Molijerovo doba, tako i danas – neke stvari se nikada ne menjaju. Koliko je Sterija Popović “uzeo” od Molijerovog Harpagona pišući svog Kir Janju, koliko u “Pokondirenoj tikvi” ima nespretnih, neukih pokušaja da se uvede “mikofo” (iskvareno francusko “comme il faut” – pristojno, kako dolikuje, ali izveštačeno) ponašanje, koje Molijer karikira u “Smešnim kaćiperkama”,  to neka analiziraju pravi kritičari. Ono što je bitno – Molijer stiče najpre naklonost i princa de Kontija, a zatim i zaštitu samog kralja, postavši kraljevski komediograf. Luj XIV je voleo da se zabavlja i smeje.. Posle izvođenja predstave “Zaljubljeni doktor”, kralj je toliko oduševljen da ustupa trupi prostorije dvorskog pozorišta Mali Burbon.

Ljubavna veza sa majkom, a zatim i brak sa ćerkom… možda čak i… vlastitom?

Molijer i Armanda Bežar

Molijer i Armanda Bežar

Ove manje-više poznate činjenice pominju se i u Bulgakovljevom romanu, ali tu saznajemo i mnogo više. Nije tajna da se spekulisalo o tome kako je Armanda Bežar, kojom se Molijer oženio februara 1662, kao četrdesetogodišnjak, zapravo ćerka bivše Molijerove ljubavnice Madlene, a ne njene majke Mari. Te spekulacije su bile potkrepljene mnogim dokazima, od kojih je možda najuverljiviji taj da je Madlen, želeći da učvrsti svoj brak s vojvodom od Modene (a ima li boljeg načina za to od rođenja još jednog deteta), brižljivo krila rođenje male Menu, otud i čitava strategija po kojoj je dete, navodno, rodila Madlenina majka Mari. U vreme kada je Armanda mogla biti začeta, nekolicina muškaraca se  mogla smatrati njenim ocem.

Bulgakov pominje falsifikovana dokumenta iz 1643. godine, u kojima se deca porodice Bežar, tada već uveliko punoletna, označavaju kao maloletna. To ove dokumente čini nevažećima, a samim tim baca senku i na ličnost male Armande. Prema tom dokumentu, gospođa Mari Bežar je, navodno, rodila devojčicu u 53. godini i to posle pauze od 13 godina – njen najmlađi sin, Luj, rođen je 1630. godine. Pored toga, nikom od rodbine gospođa Mari nije saopštila da će roditi dete svom umirućem mužu, a u vreme rođenja devojčice, Bežarovi su otišli iz Pariza.

Bilo kako bilo, godine su prošle, i Molijer je malo češće nego inače svraćao u kuću Bežarovih, gde je stasavala šesnaestogodišnja Armanda, koja će nastaviti porodičnu tradiciju i postati glumica. Čitajući Bulgakova, stičemo utisak da je Žan Batist zaljubljen u onu koja je zvanično bila sestra, a zapravo, po mnogim pokazateljima, ćerka Molijerove dugogodišnje ljubavnice Madlene. I tako su pred oltar 20. februara 1662. godine stali pogrbljeni kašljucavi direktor kraljevskog pozorišta i devojka koja nije bila lepa, sa svojim velikim ustima i malim očima, ali je zračila izuzetnom privlačnošću.

Da li se zaista Molijer oženio svojom vlastitom kćerkom? To će verovatno zauvek ostati i nepoznanica, ali i sumnja.

U leto 1642. godine, Bežarovi su bili na jugu Francuske i tada je Madlena izvesno bila bliska, ako već dotada nije bila, s jednim od članova kraljeve svite, mladim dvorskim sobarom po imenu – Žan Batist Poklen. Podaci o Armandinom rođenju su prilično magloviti, iako se pominje 1642. godina. Bulgakov, pak, piše, da 10. marta 1643. godine dete još nije bilo kršteno, pa da bi to značilo da je devojčica rođena u februaru ili martu.

Javno mnjenje, pogotovo Molijerovi neprijatelji, konkretno glumac Monfleri, koji je s Molijerom bio u svađi, ide dotle da tvrdi upravo to – da je Molijer počinio incest. Pritom, za osudu je već bila i sama činjenica da se oženio sestrom (ili ćerkom) svoje bivše ljubavnice.

Iz pozorišta Pale Roajal rađa se – Komedi Francez

Fotelja u kojoj je sedeo Molijer

Fotelja u kojoj je sedeo Molijer u predsmrtnoj agoniji

Nepoznanica i sumnja ostaju, rekosmo. A na koncu, da li je ta priča iz Molijerovog života bitnija od činjenice da je on u pozorište uveo upravo – život. Onaj pravi, bez izveštačenosti i patetike, onaj u kome je izvrgavao ruglu sve ono što bismo mogli ismevati i danas, a posebno ljudsku glupost, bolest i lekare – šarlatane, pa i samu smrt. I bivao je i u milosti i u nemilosti moćnih, ali je njemu kralj poverio da vodi dvorsko pozorište – Pale Roajal. Da bi udovoljio kralju, Luju XIV, kome su se njegove komedije mnogo dopadale, uveo je i novi žanr: komediju – balet.

Ono što je zanimljivo je da je ismevao lekare, a bio težak hipohondar. Ismevao ih je, međutim, s pravom, u to doba su lekari mahom bili neznalice. Molijer je bio i patološki ljubomoran, kakvi su bili i neki likovi u njegovim komadima, poput tvrdice Harpagona. Stiče se utisak da je umeo da se šali na svoj račun, što je osobina velikih ljudi.

Pale Roajal je bilo mesto gde je igrala prva stalna pozorišna trupa u Francuskoj – Trupa francuske komedije. Iako je osnovana sedam godina nakon Molijerove smrti, on se smatra njenim rodonačelnikom. U galeriji bisti u zgradi Komedi-Fransez, francuskog nacionalnog teatra, još uvek je izložena fotelja u kojoj je Molijer izdisao igrajući uobraženog bolesnika u istoimenoj predstavi, 17. februara 1673. godine. Čarli Čaplin je tražio da sedne u tu fotelju 1956. godine i bio je jedini kome je to dopušteno.

Molijer je, kao i ostali glumci, sahranjen pored samoubica i nekrštene dece. Njegova žena je na nadgrobnu ploču stavila drva, da se greju beskućnici, kazuje nam Mihail Bulgakov. Ploča se urušila i kad su godinama kasnije došli da Molijerove posmrtne ostatke prenesu u mauzolej, niko nije sa sigurnošću mogao da utvrdi da su baš njegovi.

Ostaju slike, biste, slava najvećeg imena francuske glume i pozorišnog stvaralaštva.

I uspomene neke devojčice koja je, sad mogu reći s ponosom, pohađala školu koja nosi njegovo ime.

Kategorije
KnjiževnostNada ĐurovićRazumne priče

Ljubitelj reči u svakom smislu - istraživati ih, prevoditi, čitati, a, bogami, i izgovarati je za mene smisao postojanja. Idealista sam koji mašta u duhu "Kad bi svi ljudi na svijetu"... Obična i neobična. U svakom slučaju - ljudsko biće ženskog roda, sa priličnim brojem pripadajućih tom rodu vrlina i mana.

Povezani tekstovi