Sreća kao pogrešan izbor

Problemi su nas učinili nezainteresovanim za druge.

Kako da vam kažem, bio bi to jedan on onih običnih, lenjih dana kada se ne opterećujete razmišljanjima i kada vas i bliža okolina poštedi svojih zahteva i kritika, pa lagodno i neopterećeno čitate knjigu ili prelistavate neki časopis,  grickate  omiljene sireve i  pijuckate vino.  Bio bi, da mi nisu nadošla sećanja i  neke crne misli i da nisam počela da svodim neke svoje, vanredne bilanse. Uvek, ali uvek,  ista tema – posledice nekih pogrešnih izbora i odluka,  šta bi bilo da sam tada…

Problem sa greškama je što morate rano da ih uočite i da budete spremni da uložite mnogo truda, i još više  pameti, da biste se vratili na nekakav početak. U protivnom, greške se nižu  geometrijskom progresijom i, dok vreme bespovratno leti, niste ni svesni činjenice da tonete sve dublje u priču koju niti ste planirali, niti  želite da živite.

I onda se preispitujete i mrcvarite dušu i mozak, svesni da nema povratka i nema ispravke, i polako sve više gubite samopouzdanje, nesposobni da se pokrenete  i  preokrenete  situaciju u  život kakav ste priželjkivali.  A kad se tom mentalnom haosu priključi  i prolaznost vremena, počinjete da paničite. I umesto da vas  ta panika pokrene na akciju i da počnete da tražite rešenja, vi ponovo činite pogrešan izbor i, idući linijom manjeg otpora, prepuštate se malodušnosti, popuštajući pred problemom,  i tako počinjete  polagano, ali neumitno, da odustajete od sebe ili svojih snova. Ta smrt u sebi  teža je ako su vas drugi već  otpisali kao nepotrebnu ili opterećujuću osobu.

I tako ja, sa haosom u glavi i suzama u srcu, izlazim u šetnju kad joj vreme nije, jer na ulici sve vrvi od tmurnih lica sa spuštenim glavama i plastičnim kesama u rukama. Primećujem da se ljudi ne smeju kao pre, ne pozdravljaju kao pre, ne pitaju za porodicu kao pre. Problemi  su nas učinili nezainteresovanim  za druge.

I dok se krećem Dušanovom,  planirajući da dođem do Dunavskog keja, primećujem da su vozači nestrpljivi  i obesni, pekare pune a prodavnice prazne, kafići se tek otvaraju a red  ispred pečenjare za pljeskavice  polako formira. Ulica je prljava, a zbog rupa na asfaltu moram da gledam gde stajem, vrat da ne polomim.

  • Ma Sofija da li si to ti? Pa nisam te videla deset godina? Cmok, cmok, cmok. Gde si ? Šta radiš? Jao što mi drago da te sretoh. Baš sam nešto jutros , onako, baš dešperatna. Ajde da sednemo da popijemo kafu. Imaš li vremena? Pa kako si? Pričaj!

I tako ja, tek nakon celog rafala pitanja uspeh da dođem sebi i jedva se setih sa kim pričam, te rekoh:

  • Dobro. Jedva te prepoznah. Trebalo mi vremena . Sjajno izgledaš. Još si se prolepšala.

Pogled joj je bio tužan čak i kad mi je kroz gorak osmeh rekla:

  • Jesam li, Sofija?  Mnogo toga se  promenilo kod mene. Znaš već,  razvela sam se. (Nisam znala) Milan se iselio iz stana. Deca otišla u svet. I tako. A znaš nakon što si ti otišla iz firme mnogo šta se izdogađalo. Čula si da su prodali firmu.  Došli neki novi ljud, novi  direktori. U prvo vreme i nije bilo loše. Plate bile solidne, posla bilo. Družili se i tako, ovaj, tako ti se ja… ovaj… zaljubim… u svog direktora. Zamisli Sofija, ja? Dobili neke poslove po Srbiji, pa išli zajedno na službeni put i tako, eto… A za njim sve luduju. I mlađe i starije.

Pitam: “Je l’ oženjen?”  i shvatam da mi, prilično  zatečenoj ovom pričom, kroz glavu prolazi bujica bitnijih pitanja, ali…

  • Visok, neprestano preplanuo, sav u mišićima,  prosed, uvek doteran, šarmantan, kozer i laskavac… – nabraja  iako to nisam  pitala. – A da, naravno draga. Kako misliš da takvog muškarca neka nije upecala? Drugi brak, a žena mu dosta mlađa.

Otvorila sam usta da pitam pa kakav je to čovek… ali ona nastavlja, kao da ne želi da ispusti misao, kao da joj život zavisi od toga da sve izbaci iz sebe.

  • I tako ti počeše moje muke. (Još uvek piješ kafu bez šećera a ne pušiš. To mi kod tebe uvek bilo čudno.) Da, zamisli ja, koja nikada nisam razmišljala o silikonima i zatezanju, podizala sam kredit da uradim najpre usne, pa grudi.  O mezoterapijama, laseru, radiotalsima, plazma tretmanima i botoksu da ti ne pričam. Gomilu para sam stuckala na sebe. Ej, Sofija, ja… Zaboravila na sve. Samo mi on bio u glavi.
  • Pobogu, Ljiljo, a porodica? Deca? Milan? Uostalom, ti si uvek bila lepa i šta su ti trebala ta zatezanja?
  • Znam, ali mi to nije bilo dovoljno. Htela sam da ličim na one sa naslovnica. Problem je što se sa mojim zatezanjem  sve zateglo, a porodica pukla. Meni je više bilo muka od kuvanja i spremanja. Zapustila sam sve. Kažem ti, po ceo dan u firmi, malo zato što je to bio moj novi život. a malo iz straha da ga neka druga ne smota.

Priča u dahu a ja razmišljam da je pod pritiskom i da iz nje sve provaljuje kao poplava. Cela priča me je i zbunila i zabrinula.

  • Milan se u početku bunio. Najviše zbog novca za ulepšavanje. Sve teže se živelo samo od njegove plate, jer sam ja svoju davala na kredite i ulepšavanja. A deca? Ćerka mi je mnogo lepa i to je spasilo, odmah posle gimanzije upoznala je jednog starijeg stomatologa. On se brzo razveo i sa njom otišao u Dubai. Venčali su se  i još su tamo. Da li ga voli, imaju li dece i da li je srećna – ništa ne znam Sofija. Ništa. A sina otac zaposlio na građevini kao fizikalca, pa je sudirao i radio. Tek kad je ovo moje ludilo prošlo shvatila sam koliko  sam se ogrešila o njih. Ćerka je bila odličan đak. Planirala je da ode u inostranstvo na studije, ali nemaština i zategnuti odnosi u kući su joj promenili planove. A sin se namučio. Kao ja kada sam studirala, s tom razlikom što sam za njegove muke odgovorna ja. Ali završio je građevinu i pre dve godine otišao u Australiju.  Čujem, ocu se redovno javlja. Meni ne. A Milan je od razvoda u onoj vikendici u Grockoj. Nismo u kontaktu, nego sam baš pre nekoliko dana srela jednu komšinicu iz Grocke i ona mi reče da je, nekoliko meseci nakon posle sinovljevog odlaska i on otišao u Rusiju. Znaš da je građevinski inženjer, a ta firma u kojoj je radio prestala da deli plate, pa tako. Ta komšinica kaže da se popravio, da bolje izgleda. Kakav je bio pre…
  • Pa ti to uništi porodicu zbog ljubavi?
  • Da. I njih i sebe sam uništila. Kao narkoman. Mene je dočekalo ono – što ne iživiš u mladosti dočeka te u starosti. Znaš, bila sam lepa. Dobar student, ali iz siromašne porodice i željna svega. Milan je bio perspektivan, mlad inženjer, iz imućne porodice, dobar i predusretljiv. Nije bio lep, ali kako reče moja baba Ruža, nećeš u ušima da ga nosiš umesto minđuša, a sećaš se i onog mog brata Slavka (što je oženjen Francuskinjom), koji je  uvek  govorio da se ružni muškarci godinama prolepšaju, postaju šarmantniji, muževniji, ali da se retko događalo da lenjivac, alkoholičar ili kockar postane dobar domaćin i porodičan čovek. Nekako je sve išlo svojim tokom. Bila sam čak i zadovoljna. Ne znam šta mi bi. Znaš da sam te nekoliko puta zvala, jednom si promenila broj, a drugi put mi Marija, znaš ona sekretarica što sve zna kao da je udbaš, reče da si otišla iz Srbije. Srela sam i tvog kuma Nemanju i on mi reče da već pet godina nisi u Srbiji, ali nije hteo da mi da broj, kao ne zna napamet, ima zapisano kod kuće… Meni bilo čudno. znao je da smo se družile, sreli smo se na toliko rođendana i slava…
  • Ne, nije znao zato što nismo bili u kontaktu. Posle mog razvoda i  on i supruga su nastavili  da se druže sa Urošem.
  • Da, ta Marija mi je rekla da si se razvela, još nešto je pričala, ali, znaš ti nju alapaču…
  • Šta ti je pričala?
  • Ma, da se Uroš spetljao sa nekom političarkom, i da ti je ona pravila problem. Kao nešto, slala ti neke nabildovane da ti pokažu njihove zajedničke slike i da ti priprete da mu daš razvod.  

Šokirala me je činjenica da tamo neka skretarica može da zna detalje iz mog privatnog života, i samo sam klimnula gavom u znak potvrde.

  • Sve se jako brzo dogodilo, odmah posle odlaska iz firme. Prilično me sve pogodilo i nikome se nisam javljala. Samo sam se spakovala i otišla. Od koga li je čula?
  • Ma znaš, taj tvoj kum, Nemanja, on je valjda rođak nekog njenog poznanika. Ma šta ti znam! Eh, draga, kako mi je drago što te vidim. Znaš li da ovo nikome nisam ispričala? Dok je trajalo krila sam iz straha da se ne pokvari, a kad me je šutnuo zbog druge bila sam očajna, ali nisam imala sa kim da pričam. Uzela sam odmor, pa bolovanje, i danima plakala. Bila sam kao skelet. Cigarete su mi bile jedina hrana. Posle razvoda, svi su me osuđivali i samo je Slavko znao da mi se javi. Tako jedan dan svratio i naterao me da jedem i zakazao razgovor kod psihologa. Ali tamo u ordinaciji, nisam mogla da pričam, samo sam ćutala. Možeš li da zamisliš u kolikom sam ja bedaku bila.
  • A deca, da li su te posećivala, zvala?
  • Ne. Ćerka je već otišla u Dubai, a sin je bio sa ocem. Nikada mi moj Miloš reč nije rekao, ali znam da sam za njega mrtva majka. Razumem ga. Nego, tada dok me je Slavko vozio kući od psihologa i pokušavao da me pokrene na priču, tako savetovala doktorka, na semaforu, zamisli, vidim ja tog mog sa nekom novom, ljube se u kolima i smeju. Mislila sam da ću umreti. I Slavko skapirao i počeo da viče – glupačo, prokockala si porodicu i uništila zdravlje zbog jedne bitange. Pa on da nešto vredi nikada ne bi ovako nešto priredio svojoj ženi i deci. Pravi muškarac se ne ponaša kao fićfirić.  Razumem ja i neverstvo i strast i iskušenje, ali ovo je govedo. U po bela dana u centru grada da ga vidi ceo svet. Nema tu ni muškosti ni morala. I ta bednica što je sa njim, neka kokoška poput tebe. Ma gde ti je pamet? Dostojanstvo? Unesrećila si sve vredno u svom životu zbog iskompleksiranog idiota.  Saberi se, pa vidiš koji je to kreten! Ne može ovako. Daj otkaz u toj firmi. Naći ću ti posao. Kakav god, samo beži od tog majmuna. I da javiš da dolaziš da ta bitanga može da se skloni. Još samo treba tamo da se rasplačeš. Bože Ljiljana, da sam bar bio ovde u to vreme. (znaš da je bio u Francuskoj) Da mi se Milan požalio. Da je bar ona tvoja drugarica Sofija bila tu. Ona je drčna i sigurno bi razbucala ovog idiota. Znaš, Slavko je uvek govorio da ti razmišljaš i reaguješ kao muško. (Tačno, uvek me pozdravljao sa – gde si drugar)
  • I, šta se dalje dešavalo?
  • Tako i bi.  Za nekoliko dana sam se doterala i otišla da dam otkaz. Nisam ga videla. Nije bio u kancelariji. Sad radim u nekoj privatnoj firmi. Nije neka plata. Posao daleko ispod mog obrazovanja i sposobnosti, ali za mene samu dosta. Počela sam i da izlazim i mnogo šetam i mnogo  čitam. Teško mi je zbog dece i zbog Milana. Kad su mi se misli razbistrile samo sam razmišljala o tome koliko je Milan velikodušan. Zamisli, iako je sin otišao sa njim on je stan ostavio meni. Ništa nisam tražila, a Slavko mi kaže da su ga porodica i prijatelji nagovarali da mi  sve uzme. Nije hteo. Stan je prepustio meni. Namešten. Da nije, ne znam kako bih. Kao beskućnik. Spasio me je potpune propasti. Moj veliki Milan. Znaš volela bih da ga vidim. Da mu se izvinim i da mu zahvalim na svemu. Ponekad razmišljam da li bismo mogli biti zajedno, ali mislim da je on mene negde sahranio. Kao i Miloš. Ni rođena majka mi ne oprašta.
  • A ti, možeš li ti  sebi da oprostiš?
  • Ne znam kako da ti kažem. I stid i očaj i neverica nakon toliko vremna, sve nestaje kad se setim nekih trenutaka sreće koje sam imala sa njim. Da mi je neko rekao, ako ga ne ostaviš živećeš još šest meseci, ja bih i na to pristala.
  • Koliko je veza trajala?
  • Pa, nekih pet godina. Mada sam kasnije saznala (potrudila se ona Marija) da je poslednje dve godine bio sa još jednom, nekom bivšom manekenkom. Znali svi osim mene. Najteže mi je zbog dece, otpisali su me. Ćerka možda i ne. Prošli mesec mi poslala mail za rođendan, a sin ne odgovara na moje mailove. Kao da sam mrtva. I znam da ima pravo. Uvek je bio vezan za oca i otac mu je bio idol. Zbog njega je upisao građevinu. Ne znam ni kako živi. Da li je srećan? Svega sam svesna. I pitam se da li sam imala pravo da tako sebično ukradem deo života samo za sebe, a njih da povredim? A opet, ponekad razmišljam – pa ja sam ceo život bila posvetila njima. Ti znaš da nisam imala pomoć, da je Milan često bio na terenu, da su i lekar i škola i sportske aktivnosti i strani jezici bili moja obaveza. Kuvala sam, pisala zadatke i razvozila. Noću čitala stručnu literaturu jer nisam mogla da napustim decu i idem na seminare. Čini mi se da dvadeset godina nisam spavala više od četiri, pet sati. Možda sam sebična, ali samo da je Milan imao malo strpljenja sa mnom. Da me je pustio.
  • Pobogu Ljiljo pa nije ti on otac nego muž. Kako misliš da te je pustio? Problem je u tome što te je on pustio. Što nije razgovarao sa tobom, insistirao na nekim stvarima…
  • Znam, ali nekako mislim… Morao je znati koliko sam se trošila na porodicu. Morao je znati i šta mi nedostaje u braku…
  • Da li bi ti njemu oprostila i pustila ga i čekala da je bilo obrnuto? – pitam gotovo ljutito jer sam Milana  cenila kao iskrenog, požrtvovanog  i odgovornog čoveka.
  • Mislim da bih.
  • Misliš? Ma daj, Ljiljana!
  • Znaš, Milan je bio dobar, ali u tom braku sam crnac i žrtva bila ja. On je radio. Radila sam i ja. A bilo je perioda kada sam zarađivala više od njega. I ti me osuđuješ?
  • Ne, ne, ne osuđujem te. Misim da nema potrebe da se mučiš, ono što je bilo ne može da se promeni. Ali moraš da prihvatiš svoj deo odgovornosti i prema sebi ali, pre svega, prema svojoj deci i Milanu. Pokušaj da se približiš ćerki da ona, ne oprosti, nego shvati pa će možda da utiče i na brata. Bar da budete u kontaktu, da znaš kako su…
  • Znam. To i radim. Bože što mi je drago što sam te srela, a kako si ti?

Ispričasmo se još malo. Razmenismo telefonske brojeve, a ja se polako, iako je bilo kasno, uputih na kej, ali ovog puta  razmišljajući o Ljiljani.

Bila je jedina koleginica sa kojom sam se i privatno družila. Veoma sam je cenila i kao saradnika i kao čoveka. Uvek lepa i graciozna. Vredna i sposobna. Sećam se naših slava i rođendana. Ja bih pet dana pre slave počela da kukam i spremam i bar polovinu kolača poručila u omiljenoj poslastičarnici, dok  kod nje tih ‘psihičkih priprema’ nije bilo. Uspevala je sve da pripremi  i da zadovolji razne ukuse i bude smirena i nasmejana. Kolege su joj se udvarale, ali je sa neverovatnom umešnošću uspevala da ih odbije i učini da se ne uvrede i da joj se ne svete. Kad su joj deca poodrasla baš zbog nasrtljivih kolega je izbegavala odlaske na višednevne seminare. I imala je još jednuosobinu koju sam cenila, možda zato što često nisam uspevala da vodim komunikaciju na asertivan način, umela je da se izbori za svoj stav bez stvaranja konflikta . To je najviše došlo do izražaja kod  poslovnog konflikta koji sam imala sa upravom firme u kojoj smo radile, a u vezi sa privatizacijom,  kada je ona stala na moju stranu (iz ubeđenja da sam u pravu, ne zbog subjektivne podrške), ne izazvaši konflikt sa menadžmentom. Firma je privatizovana, ja sam krajnje revoltirana odlučila da odem, a ona je ostala.

Stigla sam na kej i sela na klupu. Kučići su  trčkarali, znatiželjno njuškali jedni druge i zapišavali  sve oko sebe.  Baš kao što neki ljudi zapišavaju svoj život. U glavi mi se vrzmalo bezbroj pitanja i sumnji, razmišljala sam da li imamo pravo da budemo uporni u ostvarivanju svojih snova ako time ugrožavamo druge, da li imamo pravo na sebičnu sreću koja će drugima da donese bol i tugu i, u krajnjem slučaju, da li je pametno zbog nekog kratkog perioda sreće uništiti  suštinu i uporište koje imamo u podorici?  Meni je razum  uvek bio jači argument od emocije jer mislim da je čovek odgovorno biće i da mora da bude svestan posledica svojih odluka. Setila sam se, kada bismo razgovarali o Ljilji i Milanu, reči mog bivšeg muža, koji je tvrdio da nema čoveka bez skrivenih slabosti. Valjda je radeći kao advokat sa krimosima i sam počeo da razmišlja kao oni. I, tako sam misli skrenula na svoju priču.

Setila sam se noći posle prepada od strane obezbeđenja moćne ljubavnice mog bivšeg muža. Nisam se uplašila pretnji. Uplašila sam se prezira koji sam osetila prema mužu zbog veze sa nekim takvim, nikakvim, uplašila sam se da će da mi kidnapuje decu. Kad smo razgovarali o tome i kad sam ga pitala – kako se ne bojiš da će sutra narediti da te skrate za glavu, on se samo nasmejao uz odbranu tipa – nije ona takva, samo me mnogo voli i bori se za mene. Nisam znala da li da se smejem ili da mu razbijem glavu flašom vina. Kasnije, dok sam sama ispijala tu flašu, donela sam odluku. Pakujem se i odlazim. Pokupila sam decu, nekoliko dana bila u hotelu, izbegavajući Uroša dok nisam pronašla stan, a već za tri meseca (dao je advokatu saglasnost da deca mogu da idu) sam se sa decom našla u Švajcarskoj. Prethodno sam podnela zahtev za razvod braka i ostavila sva potrebna ovlašćenja advokatu (preko advokata je dogovarano kada će da viđa decu, od čega je jako brzo odustao, tako da danas trpim optužbe svoje dece da sam ih odvojila od oca. Oca koji nije želeo da ih posećuje i uzgred, iako situiran, nikada nije ponudio da učestvuje u troškovima njihovog školovanja, oca koji je živeo veselo po devizi –uzmi sve što ti život pruža).  Nikome se nisam javila. Promenila sam brojeve telefona i počela novi život.  Zbog lošeg iskustva sa Urošem i ubeđena da bi deca teško podnela novu zajednicu obijala sam bračne ponude, a svoje veze sam  skrivala od njih.  Bila sam  svojoj deci majka i staratelj i prijatelj, ali nikada drugarica. Taj luksuz sebi, kao samohrani roditelj, nisam mogla da dozvolim.

Misli su mi se vratile na Ljiljanu, i odjednom mi je bilo mnogo teško zbog obe. Zbog Milana. Zbog dece, i njene i moje. Nebrojeno puta sam se pitala da li je trebalo da pređem preko svega zbog dece i da li sam svoju volju  i svoj ponos stavila ispred njihovog interesa, ali bih uvek zaključila da bi taj brak sa godinama bivao sve gori i da deca ne bi bila srećna pored neodgovoronog i sebičnog oca i ogorčene i nezadovoljne majke. Neretko sam, u trenucima samoće, svoju odluku da ne zasnivam novi brak smatrala velikom žrtvom i prolazila kroz periode samosažaljenja, da bi kasnije shvatala  da sam nedostatak samopouzdanja, zbog jednog lošeg iskustva, pretvorila u odgovornost i obavezu prema deci. Ceo život mi skoro prođe, a još nisam naučila da živim  sadašnjost, da udahnem trenutak punim plućima i da prestanem da se preispitujem i osuđujem.

Ne mogu da osuđujem ni Ljiljanu, ali  ona je  imala, mislila sam, brak i porodicu za koje se vredelo boriti. I da je Milan bio malo uporniji i zahtevniji, možda bi Ljiljanu odvratio od ludosti i sačuvao porodicu. Mnogo je tu ali…

Jedno je, međutim, izvesno. Živimo i naše uspehe i  naše promašaje, a greške pogrešnih procena i trenutne slabosti prenosimo na živote i sudbinu naše dece i naših partnera. Velika je to odgovornost, a bude nam onako kako se izborimo sa svojim slabostima i svojom savešću.

Kategorije
Razumne pričeSofija Lelić
Nema komentara

Povezani tekstovi