Tatu majstor iz Aušvica i njegova tajna ljubav

Pored ljubavne priče o Lali i Giti, knjiga Heder Moris "Tatu majstor iz Aušvica" je još jedno poglavlje u istoriji holokausta.
Gita i Lale Sokolov
Gita i Lale Sokolov

Lale Sokolov više od 50 godina čuvao je užasnu tajnu svoje prošlosti, a onda je rešio da progovori o tome šta je radio u Aušvicu kada je imao 87 godina. On je u tom koncentracionom logoru radio tetovaže.

Ovaj čovek, tatu majstor u najpoznatijem nacističkom koncentracionom logoru, čuvao je svoju tajnu, pogrešno misleći da tako treba“, kaže autor knjige o Lali Sokolovu, Heder Moris. Ona je zapisivala Laline priče tri godine, do njegove smrti 2006. godine. Iz tih razgovora je nastala knjiga “Tatu majstor iz Aušvica”, koja priča o tome kako je Lale stavljao brojeve na ruke zatvorenika koji nisu poslati u gasne komore.

Lale se plašio da će ga smatrati sledbenikom nacista, pa je krio svoju tajnu pod teškim teretom krivice, u nadi da će zaštititi svoju porodicu. Tek nakon smrti supruge Gite, ispričao priču ne samo o spasenju, već i o velikoj ljubavi.

Zatvorenik 32407

Lale je rođen 1916. godine pod imenom Ludvig Eisenberg u jevrejskoj porodici u Slovačkoj. U aprilu 1942. godine dospeo je u nacistički koncentracioni logor Aušvic. Kada su nacisti došli u njegov rodni grad, Lale se ponudio da radi kao majstor – nadao se da će to spasiti njegovu porodicu. Za razliku od braće i sestara, Lale nije bio oženjen. U to vreme još uvek nije znao za sve užase ovog koncentracionog logora u Poljskoj okupiranoj Nemcima.

Broj 32407 je dobio umesto imena po dolasku u logor. U početku je Lale, poput mnogih drugih zatvorenika, gradio barake: logor se širio. Radio je i pokušavao da ne upada u oči čuvarima esesovcima, znajući za njihovu nepredvidivu okrutnost. Uskoro je oboleo od tifusa. O njemu je brinuo čovek koji mu je istetovirao broj na ruci, francuski naučnik po imenu Pepan. Kada se Lale oporavio, Pepan ga je uzeo za asistenta, naučio ga je da pravi tetovaže i da drži jezik za zubima.

Kada je Pepan nestao, Lale je postao glavni “tatu majstor” u Aušvicu. Za to je bilo zaslužno njegovo poznavanje  jezika – govorio je slovački, ruski, nemački, francuski, mađarski i pomalo poljski. Počeo je da radi za političko odeljenje SS. Određen je oficir koji ga je nadgledao, a to je predstavljalo neki vid zaštite.

Na svom novom položaju, Lale je bio korak dalje od smrti nego drugi zatvorenici. Jeo je u upravnoj zgradi i dobijao dodatni obrok. Kad nije bilo posla, bio je slobodan da radi šta hoće. “Nikada, ni na trenutak nije sebe smatrao dobrovoljnim pomoćnikom nacista“, kaže Heder Moris, a mnogi su posle rata smatrali takvima zatvorenike koji su obavljali administrativne poslove u koncentracionim logorima. “On je to uradio da bi preživeo. Nije mogao da bira šta će da radi”, nastavlja Heder Moris. “U logoru je svaki posao bio dobrodošao, jer je to značilo šansu da se čovek ujutro probudi živ.

Opasnost i pored privilegija

Opasnost je ipak stalno Lebdela nad Lalom. Redovno je viđao Josefa Mengelea, koji mu je dovodio novopridošle “pacijente” na numerisanje i koji mu je često zviždućući govorio: “Jednom ću i tebe odvesti, tatu majstore.”. Za dve godine, Lale je numerisao na stotine hiljada zatvorenika. Tetovaže na bledim podlakticama postale su jedan od najprepoznatljivijih simbola holokausta i najstrašnijeg logora: tetovirali su samo zatvorenike Aušvica i njegovih jedinica – Birkenaua i Monovica. U početku je korišćen metalni pečat: u ranu od pečata utrljavano je mastilo. Ovaj metod se pokazao kao neefikasan, pa je tetovaža nanošena uz pomoć alatke sa dve igle – takvu alatku koristio je Lale.

Zarobljenici koji su stizali u Aušvic, bili su birani za prinudni rad, a one koji nisu bili radno sposobni čekala je smrt. Dobijanje tetovaže sa brojem bio je završni postupak ponižavajuće, nečovečne procedure registracije zatvorenika. 

Prvo, bilo je bolno”, kaže Petr Setkevic, direktor Memorijalnog centra i muzeja Aušvic. “A onda, u tom trenutku bi čovek shvatio da je izgubio svoje ime, umesto kog je morao da koristi ovaj broj.“.

Zatočenica 34902

Juli 1942. godine. Lale je dobio naredni list papira, na njemu pet cifara: 3 4 9 0 2. Jedna je stvar da stavljate tetovažu na ruku muškarca, ali je užasnuti Lale sada držao za mršavu podlakticu jednu mladu devojku. Ima nešto u ovoj devojci svetlih očiju. Mnogo godina kasnije, Lale će reći Heder Morris da je, dok je stavljao broj na levu podlakticu devojke, ona utisnula svoj broj u njegovom srcu.

Zvala se Gita i bila je zatočena je u ženskom logoru Birkenau. Lale joj je slao pisma po čuvaru koji mu je bio dodeljen, a kasnije su uspevali da se tajno sastaju iza njene barake; pokušavao je da se brine o njoj, davao joj svoj dodatni obrok. Uspeo je da postigne da je prebace na lakši posao, pokušao je da joj ulije nadu. Gita nije verovala da može da preživi. 

Shvativši koliku sreću je imao, Lale je pomagao i drugima. Koristeći dužnost majstora za tetovaže, uzimao je hranu za svoje bivše komšije iz barake, za prijatelje, kao i za romske porodice koje su se našle u logoru. Za novac i nakit gladnih zatvorenika, kupovao im je hranu od seljana koji su radili blizu logora.

Kada su 1945. godine sovjetske trupe bile već blizu, nacisti su počeli da odvoze zarobljenike iz Aušvica. Među njima je bila i Gita. On je znao samo da se zove Gita Furmanova, ali nije znao odakle je. Kasnije je Lale napustio logor i vratio se kući, u grad Krompahi u Čehoslovačkoj. Put je platio dragocenostima koje je ukrao od nacista. Njegova sestra Goldi je preživela, tako da je porodica sačuvala rodnu kuću.

Potraga za Gitom

Jedina stvar koja je preostala Lali je da sazna šta se desilo sa Gitom. On je konjskim kolima otišao u Bratislavu, kroz koju su se mnogi češki zatvorenici koncentracionih logora vraćali kući. Čekao je na železničkoj stanici nekoliko sedmica dok mu šef stanice nije savetovao da potraži Gitu preko Crvenog krsta. Na putu do Crvenog krsta jedna mlada žena iskočila je pravo pred njegova kola. Poznato lice. Svetle oči. Gita ga je pronašla. 

Venčali su se u oktobru 1945. godine i promenili svoje prezime u Sokolov, verujući da je prikladnije za život u socijalističkoj Čehoslovačkoj. Lal je otvorio prodavnicu tkanina, i neko vreme posao je išao dobro, čak su i slali novac za pokret za stvaranje izraelske države. Kada su vlasti to saznale, Lale je poslat u zatvor, a njegova radnja je nacionalizovana. Tokom jednog vikenda, kada je Lali dopušteno da vidi suprugu, bračni par je iz  Čehoslovačke pobegao na Zapad.

Melburn 1955. godine

Melburn 1955. godine

Prvo su otišli  Beč, potom u Pariz, a zatim su odlučili da odu što dalje od Evrope i ukrcali se u brod za Sidnej. U Melburnu je Lale ponovo otvorio prodavnicu tkanina, a Gita je šila haljine. 1961. godine rodio im se sin Hari. Lale i Gita su ceo život proveli u Melburnu. Gita je nekoliko puta putovala u Evropu, a Lale nijednom nije tamo išao. Samo bliski prijatelji znali su priču o njihovoj ljubavi.

Upoznala sam njegove prijatelje, i svi su mi odmah rekli: Znate li da su se on i Gita sreli u Aušvicu? Ko se uopšte zaljubljuje u koncentracionom logoru?“, seća se Heder Moris. Čak i njihov sin Hari nije znao sve o njihovim patnjama u logoru. Istina je u potpunosti otkrivena tek nakon smrti Gite, a Lale je odlučio da je podeli sa književnicom Heder Moris.

Kako je svet saznao za priču

“Nisam pronašla priču, priča je pronašla mene”, kaže Moris. Hari je tražio nekoga ko bi mogao svetu da ispriča priču o njegovom ocu. Moris nije Jevrejka i misli da ju je Lale zbog toga izabrao za priču o koncentracionom logoru. 

Odmah sam ga pitala o tome“, objašnjava Heder Moris. “Ispostavilo se da je za njega važno da je ovo nova tema za mene. Bio mu je potreban neko, možda i naivan, ko je mogao da sluša priču i da je prihvati onakvom kakva jeste. A za njega je to priča o 18-godišnjoj devojci i njenim očima.“. U naredne tri godine, Heder je posećivala Laleta nekoliko puta nedeljno. Ono čega se on sećao uglavnom se poklapalo sa njenim istraživanjima.

Pored ljubavne priče o Lali i Giti, knjiga Heder Moris “Tatu majstor iz Aušvica” je još jedno poglavlje u istoriji holokausta. U početku je priča o Lali zamišljena kao scenario za film. Australijska državna filmska kompanija Film Victoria dodelila je novac za međunarodna istraživanja u okviru ovog projekta. Istraživanja su dokumentavano potvrdila Lalinu priču. Ispostavilo se da su Lalini roditelji umrli u Aušvicu mesec dana pre nego što je on dospeo tamo. Lale je umro 2006. godine, ne znajući šta mu se dogodilo sa ocem i majkom. Pronađen je i dokument sa imenom Lale i njegovim brojem. To je bio rukom napisan platni spisak političkog odeljenja SS.

Cedrik Gefen, predsednik organizacije koja gaji uspomenu na žrtve Holokausta pod nazivom „Mart živuće Australije“, bio je zapanjen pričom o Laletu. “Nikada nisam razmišljao ko je stavljao tetovaže na ruke zatvorenika, da li je to bio zatvorenik koji je bio prisiljen da se time bavi“, rekao je on. Gefen veruje da će ova priča pomoći mladima koji nisu sami iskusili ovu noćnu moru da osete povezanost sa istorijom.

Iskustva koje opisuje Lale poznata su svima koji su dospeli u ovu monstruoznu situaciju, ali većina nije preživela da bi mogla o tome da priča“, kaže on. “Ovo je važna priča o ljudskoj strani uloge koju vrlo malo ljudi razmišlja kada razmišljaju o ovom strašnom periodu. Ko je bila osoba koja je morala da svede ljude na brojeve? Zašto je to uradio? Kakav mu je bio život?”.


Izvori: BBC, Independent

Kategorije
Razumne priče
Nema komentara

Povezani tekstovi