Da li smo svi svici u tegli?

Granice su u našim glavama. U redu je i plašiti se ali važno je opet stisnuti petlju i učiniti nešto za sebe
Promocija romana "Svici u magli" - Foto: privatna arhiva
Promocija romana "Svici u tegli" - Foto: privatna arhiva
Share Button
Slađana Kručičan

Slađana Kručičan

U našem serijalu „Upoznajemo domaće pisce“ razgovarali smo sa Slađanom Kručičan o njenom prvencu, romanu „Svici u tegli“. Slađana je rođena 1974. godine i završila je Pravni fakultet u Beogradu, radi posao u struci. Bavila se sportom, bila je košarkaški sudija, pisala i za novine i nedeljnike kratko tokom života. Kako za sebe kaže u mladosti je „studirala i beogradske klubove a sada je na specijalističkim studijama u dečjim igraonicama i na rok koncertima“.

Kako biste objasnili to što pravnik i bivši košarkaški sudija objavi svoj prvi roman, prvi put zađe u književne vode, šta Vas je potaklo na to?

Zapravo sam oduvek volela da pišem. Za pravo sam se odlučila zbog praktičnosti tog zanimanja. Na pisanje su me podstakle moje maštarije iz detinjstva. Davno sam sebi obećala da ću makar pokušati da se bavim pisanjem. Pisala sam za školske novine u osnovnoj školi. Dok sam bila srednjoškolac, pisala sam za jedan nedeljnik, ali bez autorskog prava. Nekako došlo vreme i da sama sebi održim obećanje.

Kako su reagovali najbliži, a kako prijatelji?

Najbliži su bili oduševljeni. Moja ćerka koja sada ima devet godina mi je rekla da je ponosna na mene. Njen komentar mi najviše znači. Prijatelji i drugari su takođe pozitivno reagovali. Pred promociju je pola sale imalo tremu zbog mene (smeh). Sve u svemu, bilo je puno pozitivne energije koju su „moji ljudi“ širili a ja sam sve to upijala u sebe. Naravno, uvek bude i onih drugih koji čudno reaguju. Međutim, i to je ljudski. Ipak sam malo „iskočila iz šina“ i odmetnula se u druge vode.

Svici u tegli, Slađana Kručičan

Svici u tegli, Slađana Kručičan

Odlučili ste se za ozbiljnu ljudsku, ne laku životnu priču. U romanu Svici u tegli pokazali ste se kao pisac realizma. Smatrate li da bi knjiga čitaocima trebalo da kroz priču pruži istinu, stvarnost a ne bajku?

Smatram da mora da bude i ovakvih priča, poput moje ali svakako da je potrebno napraviti mesta i za dobru bajku. Život jeste surov i svima nam je potrebno da ponekad pobegnemo od svog života i prepustimo se maštanju i bajkama. Međutim, trebalo bi predočiti ljudima da se i u surovoj stvarnosti dešavaju lepe stvari. Ali one retko padaju sa neba. Najpre moraš posegnuti za njima, a onda i boriti se za njih.

Iako Vam je prva knjiga, Vi mudro stvarate junaka koji sklon alkoholu, mada to nije okosnica romana, možda i najbolje može da progovori o nekim istinama. Uvek junaci  “pomerene svesti” u nekom obliku, najbolje oslikaju najteže borbe. Idealno ste postavili njegov ugao gledanja na svet oko sebe. Jeste li svesno to uradili ili ste imali inspiraciju u nekom iz bliže okoline?

Puno je „Dušana“ svuda oko nas. Ako malo bolje pogledate, sigurna sam da će svako moći da  pronađe bar dva, tri u svojoj blizini. Celog života volim da se družim a takozvani čudaci koji nisu sasvim uklopljeni u svoju okolinu su oduvek naročito okupirali moju pažnju. Volim da čujem njihove priče, da ih osetim a bogami znam i da se baš dobro uživim u te priče i da ih iznova preživljavam kada ostanem sama. Dušan Petrović jeste plod mašte. Međutim, ipak mislim da sam ja, čak i nesvesno, u njega utkala svoj doživljaj takvih ljudi. Naravno, u svoj toj čorbi ima i mene.

Šta je po Vama poruka romana?

Previše je ljudi koji svoje živote samo „životare“. Žele mnogo toga ali se plaše bilo kakve promene. Uljuljkani u svakodnevnicu, serije koje prate, facebook, prljav veš, prašinu i posao kojim se bave. Sve je u redu dok ih to zaista čini srećnim. Slažem se ja sa svojim junakom da sitnice život znače. Ali, lepo je kada se usudimo i pomerimo se od čarobnih kutija koje se nalaze u našim domovima, kada izađemo na ulicu, zakoračimo hrabro, uradimo nešto što smatramo da će nas učiniti srećnim. Ako smo pogrešili, bar će nam biti lepše kada se vratimo u svakodnevnicu. Ništa nije nedostižno. Granice su u našim glavama. U redu je i plašiti se ali važno je opet stisnuti petlju i učiniti nešto za sebe. Evo moj primer. Napisala sam roman. Plašila sam se, svakako, ali sam to uradila i gle čuda, našla i izdavača. Svaki iskorak je hrabrost. Mi poguramo stvari a polja nakon toga počinju sama da se otvaraju.

„Svici u tegli“ metaforično asociraju na prolaznost. Ljudi se bore, zasijaju kao i ti svici ali zivot je kratak. I još su zarobljeni u tegli, u neki okvir, ograničenje. Da li je to Vaše viđenje čoveka 21. veka?

Tako je. Svi mi se borimo sa svojim demonima, teglama, začaranim krugovima u kojima živimo. Život je prekratak, treba da sijamo dugo i jako, najlepšim sjajem kojim nam dozvoljavaju naš duh i naša energija.

svitac-2

Radili ste u Institutu „Batut“ kao i Dušan, pravnik, glavni junak Vašeg romana. Opisali ste odlično slike iz kancelarija, tračeve i druženja po firmama, zatim stanje po bolnicama. Na ulicama, parkovima uvek uvodite neke prolazne likove koji autentično pokažu višestrane ljudske sudbine. Imamo zapravo čitavu retrospektivu ljudskih sudbina u romanu. Deluje da Vam je bilo važno da nas suočite  s tim da sve pojave imaju dve strane medalje, zar ne?

Uvek i postoje dve strane medalje. Lice i naličje, na primer nadobudni karijeristi kojima se privatni život raspada, naspram, u osnovi srećne porodice koje jedva krpe „kraj s krajem“. Svakom čoveku nešto nedostaje. Pitanje je koliko je to nešto veliko i zaista značajno. Da li na vreme shvatimo šta je za nas, da to i ispravimo, dostignemo, nadoknadimo? To su ta pitanja, različitost među našim sudbinama.

Moram da Vas pitam kako to da ste kao pravnik bili i košarkaski sudija?

Kao mala sam trenirala atletiku a zatim i košarku. Nakon nekoliko godina završila sam tu malu školicu za košarkaške sudije i sudila sam najmađima. Oduvek sam volela da „trčim za loptom“ i sport je jedna od mojih velikih strasti.

Kao pravnik šta biste rekli kuda plovi ovaj brod?

U suprotnom smeru i pogrešnom pravcu.

Imali smo priliku da ćaskamo i o muzici, o rokenrolu. Šta ste slušali nekad a šta sad? Šta mislite  o današnjem muzičkom ukusu kod nas?

Čitala sam ne tako davno da je jedan Španski institut proučavao muziku kroz vreme. Znači, na globalnom nivou. Zaključili su da su tekstovi onih najpopularnijih muzičara sve gluplji te da se muzička industrija trudi da ljude zatupi i to kako tekstom tako i melodijom. Mislim da je i kod nas tako. Nekada je muzika dizala revolucije, mladima je bila svojstvena muzika koja se buni protiv sistema i sistemskih bolesti. Progovarala o važnim temama u društvu. Meni iskreno uopšte nisu jasni mlađi ljudi koji slušaju one „teheran narodnjake“. Nisam potkovana pa ne znam kako se taj pravac zvanično zove. Zatim turbo folk. To su ili tekstovi sa lošim humorom ili su naprosto na različite načine jadni. Što se muzike tiče ja uopšte nisam evoluirala. Otprilike i dalje slušam ono što sam nekad slušala. Uključim ponešto novo što mi se dopadne a od pravaca najpre rok, mada volim i bluz a i naše lepe narodnjake.

Sada kad Vam je prvi roman zaživeo malo sa čitaocima, sada ste i u direktnoj komunikaciji sa njima i na Sajmu knjiga na štandu svoje izdavačke kuće „Urban Art“,  kakvi su Vam utisci?

Uživam u svakom trenutku. Imam sjajnu ekipu oko sebe, sjajnog izdavača. Oni kojima se dopala knjiga mi se javljaju. Jedni govore da su se slatko nasmejali. Drugi mi kažu da nisu knjigu mogli da ostave dok nisu došli do kraja. Treći mi zameraju da sam trebala još da pišem, da sam prerano završila. Meni je sve to interesantno. Posebno mi je milo što su knjigu pročitali neki ljudi koji gotovo da i ne čitaju, samo zato što sam je ja napisala pa sve mislim, možda im probudim strast za knjigom. Takođe, neretko čujem komentar da očekuju da nastavim sa pisanjem. Naročito mi je bilo drago kada su to izgovarali ljudi koji se dosta dugo bave pisanjem.

Kategorije
KnjiževnostRazgovori

Olivera Ristić, rođena i živi u Beogradu. U srednjoj školi se obrazovala za žurnalistiku i jedno vreme radila kao novinar. Potom studirala na Filološkom fakultetu srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću, upuštajući se u rad u kulturi, marketingu. Trenutno radi kao analitičar medijskih objava. Autor je zbirke poezije „Snovi i beleške“ , brojnih kratkih priča objavljivanih u književnoj periodici. Autor je bloga Slučajni bloger.

Povezani tekstovi

  • Povodom obeležavanja dve godine postojanja manifestacije Belgrade Art Show razgovaramo sa osnivačem i organizatorom. Pavle Knežević nam najavljuje umetničku proslavu 7. decembra u Beogradu. Možete li da nam za...
  • „Čovek koji ne čita dobre knjige nema nikakve prednosti nad čovekom koji ih uopšte ne zna čitati,” reči su Marka Tvena. Pravo je pitanje Šta se čita i zašto?...
  • I dalje smo u sedamnaestom veku. Tri godine pre nego što je na ovaj svet stigao znameniti Molijer, 1619. godine, rodio se, isto u Parizu, Savinijen Sirano de Beržerak....
  • Istina o kreditima indeksiranim u CHF O stambenim kreditima indeksiranim u švajcarskim francima govori se već dugo, ali u javnosti o tome kruže različite informacije. Tragajući za odgovorima na...