Stvari do kojih se lako dođe, nisu zanimljive, ne stvaraju osećaj sreće

Beogradska potera za “Džemom od kajsija” sa književnicom Miroslavom Đušić Nedeljković
Džem od kajsija, Miroslava Đušić
Džem od kajsija, Miroslava Đušić
Share Button

Pod utiskom sa promocije održane u biblioteci “Milutin Bojić” u Beogradu, povodom romana koji nije poslednji, ali se pokazalo, da je najviše zainteresovao čitalačku publiku, „Džem od kajsija“, razgovarali smo sa autorkom Miroslavom Đušić Nedeljković. Ona nam je i najavila šta je pripremila za Sajam knjiga u Beogradu koji nam se približava. Beograd je u njenom srcu kao i umetnost koji žive kroz njene romane.

Neko Vas prepoznaje prema prvim romanima, neko prema uzbudljivom romanu „Džem od kajsija“  koji govori o zločinu iz strasti, neko Vas pamti po nedavno objavljenoj knjizi „Dorćolske lipe“. Šta biste Vi mogli reći kako ste zapravo počeli i odabrali baš formu romana?

Mislim da sam formu romana odabrala zbog toga što kad krenem da pišem, ne umem da se zaustavim. Mislim da neću uspeti nešto dobro da objasnim, da “oslikam”, ako imam malo prostora da kažem sve što želim. Prvi roman sam napisala, kada sam imala jedanaest godina, i smestila ga u nekih desetak sveski na linije. Bile su to sveske malog formata, čini mi se A3. Dala sam ga svojoj profesorki srpskohrvatskog (tada se tako zvalo), koja me je mnogo volele i podržavala. Profesorka Ljubica Popović je već na sledećem času ispred celog odeljenja pohvalila to što sam ja napisala. Rekla mi je da je sve te sveščice iščitala za jedan dan, da treba tu još mnogo toga da se popravi, ali, da ona misli, kako ću ja sigurno jednog dana biti pisac. Stalno sam nešto pisala, i uvek imala neko blokče, gde zapisujem i opisujem svet oko sebe. Nije da ne volim da pišem poeziju ili kratku priču, i pišem, kad hoću nešto brzo da izbacim iz sebe, ali u formi romana, definitivno se osećam kao u svojoj koži.

Džem od kajsija

Džem od kajsija

Kako je nastao taj „famozni“ „Džem od kajsija“, prilično  „pitom“  naslov za vrlo šokantnu radnju?

Pre nego što sam napisala “Džem od kajsija”, izdavač mi je predložio da napišem nešto “sočno”, da bi bilo dobro napisati priču o ljubavnom trouglu, ali ne tipičnom “trouglu”, već da u njemu budu kao akteri ćerka, majka i ćerkin dečko. To sam u prvom momentu odbacila kao ideju, nekako mi je to bilo bez smisla. Onda sam počela da ulazim u ono poznato stanje, kada intenzivno razmišljam o temi, o likovima, i odjednom se upalila lampica, da napravim baš ovakvu priču, kakvu sam napravila. Iskreno kad sam završila, imala sam dozu straha, kako će na moj način pričanja o već poznatoj situaciji, ali ne sa akterima gde su majka i ćerka rivalke, reagovati najpre izdavač, a onda čitaoci. Na moje veliko iznenađenje i radost, jer sam baš nekako zavolela priču, koju sam ispričala, svi, počev od lektorke, izdavača i na kraju čitalačke publike, su reagovali s velikim oduševljenjem. Zapravo najviše volim, danas kad razmišljam, kada me prepoznaju po “džemu”, jer kako kaže moja ćerka, čije mišljenje jako cenim, to sam ja.

Imali ste nedavno promociju tog romana u biblioteci Milutin Bojić, gde smo mogli čuti da je to triler drama koja pruža intrigantnu i šokantu naraciju, čak su poredili sa Henri Milerovim opisima određene segmente ovog romana. Kako Vama to zvuči, takav doživljaj Vaše knjige? Da li su te scene vulgarne ili zapravo autentične?

Ne smatram da su scene vulgarne, jer po meni je vulgarno samo ono što nema smisla. Ukoliko upotrebite neki “vulgarni” izraz, onako, tek da nešto kažete i privučete pažnju, onda to para uši, bar meni, a verujem i svima, koji umeju da prepoznaju, šta je upotrebljeno, da bi se nešto obojilo, i ima pozadinu, to nešto. Konkretno u “džemu”, junakinja Marta doživljava jedan šok, kada samo nekoliko dana pre venčanja nalazi svoju majku i svog verenika u svom krevetu. Neću da prepričavam roman, ni slučajno, ali Marta tada postaje možda ne klasična podvojena ličnost, ali svakako neko, ko u sebi ima Martu razvratnicu, i smernu Martu, koja povremeno izlazi “na svetlost dana”. Marta sanja i o tome, da bar jednom u životu njena majka ne miriše na skupe parfeme, nego na vanilu i džem od kajsija, kao što je mirisala, jedna sasvim obična tetkica u teget borosanama i izbledelim čarapicama, ali je u njenim očima videla toplinu za kojom je čeznula. Posle doživljenog nervnog sloma u jednom haustoru, lečenja koje je usledilo, Marta polako pronalazi sebe, svoj put, na kraju kojeg je čeka prava ljubav. U trenutku kada sa tom ljubavlju, ima ljubavnu scenu, to je prepuno nežnosti, nema “vulgarnih” propratnih efekata. Zato mislim, da svi oni, na sreću bilo ih je jako malo, koji su lascivne scene u kojima se Marta našla, doživljavali kao vulgarne, mislim da nisu shvatili ili se nisu trudili da shvate, već su površno prišli priči. Postoje recimo ljudi to svi znamo, koji tako elegantno provlače psovke kroz svoju priču, da to nikome ne smeta, jer ih otprilike upotrebljavaju na pravom mestu. Postoje isto tako oni koji kad kažu i “dobar dan “, to zvuči vulgarno.

Da li je Vaš život oduvek posvećen pisanju, umetnosti?

Moj život jeste uvek bio posvećen pisanju. Uvek sam se lakše izražavala pišući, što ne znači da ne volim živu reč, ali pisanje je nešto, što meni daje mnogo mogućnosti, da iskažem ono što osećam. Svuda oko sebe ja vidim nešto, što mogu da pretvorim u priču. Nisam nepristojna, ali često hvatam sebe da prisluškujem razgovore, u prevozu u kafiću, i onda stvaram slike u glavi, kao što slikar bojama iskazuje svet oko sebe, ja to radim perom. Zapravo sad već nema “pera”, kao alatke, ali volim tako da kažem.

Spadate u osobe koje gotovo svuda stignu i veliki ste ljubitelj umetnosti. Od Vas se mogu čuti i pohvale Vašim kolegama umetnicima i znamo da kad god možete Vi im pružate podršku…

Volim umetnost, to je na neki način moj način života. Još kao dete bila sam stalno u pozorištu “Boško Buha”, gledala sam neke predstave i više puta, što i danas radim, jer mislim da prvi put ne može sve da se obuhvati, a ni shvati. Svaki put kad ponovo gledam neku predstavu, ja otkrijem nešto novo, što prethodni put nisam videla. To se dešava i sa filmom, veliki sam ljubitelj gledanja filmova u bioskopu, jer to ne može da se uporedi sa gledanjem filma u kućnoj varijanti. Dobra knjiga me takođe uvek opusti, izložba, književno veče. Članica sam najstarijeg književnog kluba na Balkanu, “Crnjanski”, pri univerzitetu “Đuro Salaj”, nedavno smo proslavili 60 godina postojanja. Tu ima jako dobrih pisaca, pesnika, aforističara, romanopisaca, jedni drugima dajemo podršku. Uvek sam spremna da podržim nekog pisca, jer znam da je to potrebno umetniku, ta potvrda nekog sa strane, da to što radi nije uzaludno. Ukoliko mi se nešto ne dopadne, potrudim se da na neki najbezbolniji način ukažem na ono što se meni nije dopalo, što ne mora da znači da je tako, ali ipak volim da kažem, u najboljoj nameri, meni su saveti uvek dobrodošli.

Koliko je po Vama među kulturnim radnicima i umetnicima zastupljena podrška, ima li zajedništva ?

Nažalost, mislim da ta podrška nije baš rasprostranjena među umetnicima. Primetila sam da je većina njih jako sujetna. Sećam se kada sam prvi roman napisala, obratila sam se nekim ljudima koji su već bili veoma afirmisani. Nisam dobila podršku ni jednog od njih. Imala sam utisak, da žele da me otkače, neki su to radili suptilno, a neki su mi direktno dali do znanja, da im nisam “dorasla”, i da nemaju sa mnom o čemu da pričaju. Čitajući neke romane tih pisaca, nisam stekla utisak da su toliko kvalitetniji pisci od mene, ali eto bila sam uporna, i moja upornost se isplatila. Već od prvog romana imam svoj krug čitalaca, koji sa nestrpljenjem očekuju svaki sledeći roman. To je za mene najveća nagrada.

 Kako Vi vidite Beograd, o kome najviše pišete, nekad i sad?

Ja sam veliki zaljubljenik u Beograd. U šali znam da kažem, što neki ne odobravaju, kako je Beograd moja država. Rodila sam se na Čuburi, a sa tri godine selimo se na Dorćol, gde sam odrasla I živela veći deo svog života. Volim svaki kamen na Kalemegdanu, u Skadarliji, svaku ulicu, gde lipe mirišu, što sam opisala u “lipama”. Kad kažem da idem u posetu svojoj duši, to znači da idem na Dorćol, tako šetam ulicama, koje imaju poseban značaj za mene i tako se najbolje opuštam. Beograd je nekad bio moram da kažem, otmeniji, sa nekim šarmom, koji se polako gubi, ali ja se očajnički borim, da u sebi sačuvam taj nekadašnji Beograd, kada su ljudi šetali nasmejani, kada su imali neki svoj prepoznatljivi gradski imidž. Beograd u kojem su bile prave kafane, ne ove fensi, sa puno metala i stakla. Stari Beograđani su imali svoje kafane, gde su odlazili kao u svoju kuću, gde je konobar donosio piće još pre nego gost sedne, ili je sa tim istim gostom popričao o nekim stvarima, koje gosta tište, pa mu je lako da o tome priča sa nekim nepoznatim. Ljudi su odlazili u pozorište svečano obučeni, dame su zimi nosile kaljače, ispod kojih su imale fine lakovane salonke. Odlazak u pozorište bez lakovanih cipela i finih odela i toaleta, bio je nezamisliv. Ljudi su se više družili, pogotovo mladi, pravile su se žurke, pripremali sendviči. Šetali smo Štraftom, imali svoje pismonoše, koji su nosili poruke nekoj simpatiji, kojoj nismo smeli da priđemo. Danas se to radi SMS porukama, nije to isto, onaj papirić, koji je često bivao zgužvan od silnog premetanja po rukama, ispisan drhtavim rukopisom, to je imalo neku posebnu draž. Ne kažem da stvari ne treba da se menjaju, ali mi se čini, da sve postaje bezdušno, mnogo toga se radi po inerciji, novac postaje jako važan. Ne kažem da nije bitan, ali nije toliko, jer mi smo nekad i sa malo novca znali da se lepo zabavimo. Svi negde žure, a ta žurba ih na kraju nigde ne dovede.

Miroslava Đušić

Miroslava Đušić

Koje su Vam omiljene i najintrigantnije teme za inspiraciju?

Ljubav jeste motiv svih mojih romana, jer ja sam veliki romantik. Mislim da bez ljubavi nema života, ali je u ostalim romanima ta ljubav baš “obučena” u romantiku, u “džemu” sam izašla malo iz tih okvira romantike, napisala jednu tvrđu priču, koja ipak na kraju postaje meka, kada glavna junakinja sve svoje nevolje prevaziđe uz pomoć jedne prave tople ljubavne veze. O ljubavi se oduvek piše, i do dana današnjeg nije sve rečeno. To je neiscrpna tema. Volim da pravim situacije gde dolazi do neočekivanih obrta. Recimo u romanu “Dorćolske lipe”, sam tako vodila radnju, da su mnogi čitaoci rekli, da su se pitali posle neke tridesete strane, šta bi još moglo da se desi, kad je sve rečeno. Onda su kažu svi bili iznenađeni, do kakvog je obrta došlo. Mislim da je tako i u životu, velike ljubavi, obično završavaju rastancima. Kada na početku, kao što sam u “lipama” uradila opisujem jednu divnu ljubav dvoje mladih, možda čak i premladih ljudi, za sve što im se desilo, onda, negde mora da postoji “kvaka”, jer to sve “lepo”, bilo bi dosadno, kada bi se provlačilo na trista strana. To bi onda bilo kao kada bih opisivala nečiji život 365 dana, a taj neko je knjigovođa i nosi one plave rukave, da ne umaže košulju, ide istim putem do posla i istim se vraća… Dok ovo pišem, već je dosadno, zato uvek moram da ubacim neki “začin”, jer kao što ni jelo ne valja ako nije začinjeno, ne valja ni roman.

Šta bi onda Vi mogli reći o svojim romanima, koliko i u čemu su oni različiti?

Različiti su, utoliko što sam ja sa njima sazrevala, i to se osetilo, što je jako dobro, bar ja tako mislim. Kako se rodimo, pa naučimo da pričamo, hodamo, pišemo, čitamo, tako sam i ja postepeno rasla sa svojim romanima. Prva tri moja romana trilogija “Provincijalka”, za mene su jako značajni, jer su prvi, ali i sama danas vidim ogromnu razliku između njih i onih koji su usledili. Njih mogu dakle vezati za period mog rađanja, “Ljubav me ništa nije pitala, dogodila se”, je period kad sam progovorila i prohodala, a “Džem od kajsija”, je moje naglo odrastanje, sazrevanje, tako mislim i za “Dorćolske lipe”, mada bih možda “džem “ stavila kao period potpune zrelosti.

Najavljen je Vaš najnoviji roman za Sajam knjiga 2016, koji ste nam rekli da je rađen po istinitoj priči. Koliko bi nam za sada otkrili okosnicu priče i šta nas očekuje u novoj knjizi?

Priča počinje na kraju

Priča počinje na kraju

Za sve moje divne i verne čitaoce, ja sam se potrudila, da na Sajmu budu naslovi, koji se najviše traže, “Džem od kajsija”, “Dorćolske lipe” i naravno poslednji roman, na štandu “Libero Markoni”. Ovaj najnoviji roman “Priča počinje na kraju”, istinita je priča, zapravo skelet je istinit, po kome sam sa malo fikcije napravila priču. Kada pišete roman, baziran na istini, onda tu postoji puno zamki, ako bi se svi junaci prikazali onakvima, kakvi su i stvarni likovi, ne bi valjalo, i prilično je opasno. Neke junake sam u romanu prikazala lošije, nego što jesu, to je zbog dramskog momenta, koji je morao snažno da deluje na čitaoca, jer inače ne bi bilo adrenalina, koji je potreban. Jednu sam čak junakinju, “ubila”, a žena je živa u stvarnosti. Smatrala sam da će tako priča biti mnogo bolja, jer priča zapravo počinje da se raspliće, kada njena ćerka na svoj trideseti rođendan dobija pismo, koje joj je majka ostavila…

I na kraju, uvek ste vedrog duha, neumorni da dajete ljudima reči razumevanja, podrške, a pri tom i sami ste u poslednjih par godina, uočavamo, vrlo produktivni sa svojim izdanjima. Gde crpite toliko energije?

Energiju crpim opet iz ljubavi, prema porodici, prijateljima, poznanicima. Jako volim ljude i mada su me puno puta razočarali, ja ipak želim da verujem u njihovu dobrotu. Tako se odnosim prema svima. Jesam neumorna, jedino mi nekad smeta, što ima malo ljudi koji su u stanju da me prate. Ljudi vole da se ušuškaju, da žive u kolotečini, ja se toga užasavam. Mislim da imam puno novca, da bih išla sa puta, na put, sa događaja, na događaj, jedino zbog toga žalim što nemam malo više novca, ali ne žalim se, umem sebe da obradujem malim stvarima. Mislim da je smisao života upravo u tome. Nije zanimljivo, počev od najbanalnijih stvari, recimo pokvari vam se zamrzivač, vi imate novca, odete u radnju i kupite novi. Mnogo je lepši osećaj, kada popravite stari, i radujete se, jer ste uspeli i popravku da platite. Stvari do kojih se lako dođe, nisu zanimljive, ne stvaraju osećaj sreće. To je nekako i moja poruka mladima, da se raduju baš tim malim stvarima, kao što smo se mi nekad radovali, kada nas ispod oka pogleda neko, taj pogled se ne nalazi u SMS porukama.

Kategorije
KnjiževnostKulturaRazgovori

Olivera Ristić, rođena i živi u Beogradu. U srednjoj školi se obrazovala za žurnalistiku i jedno vreme radila kao novinar. Potom studirala na Filološkom fakultetu srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću, upuštajući se u rad u kulturi, marketingu. Trenutno radi kao analitičar medijskih objava. Autor je zbirke poezije „Snovi i beleške“ , brojnih kratkih priča objavljivanih u književnoj periodici. Autor je bloga Slučajni bloger.

Povezani tekstovi

  • Njegova snažna individualnost, veliki, originalni talenat, izrazit smisao za naučnu teoriju i lični uticaj koji je vršiona svoje učenike učinili su ga ne samo tvorcem značajne škole (tzv. ženevske škole)...
  • Povodom obeležavanja dve godine postojanja manifestacije Belgrade Art Show razgovaramo sa osnivačem i organizatorom. Pavle Knežević nam najavljuje umetničku proslavu 7. decembra u Beogradu. Možete li da nam za...
  • „Čovek koji ne čita dobre knjige nema nikakve prednosti nad čovekom koji ih uopšte ne zna čitati,” reči su Marka Tvena. Pravo je pitanje Šta se čita i zašto?...
  • Kvartet Cinderella nastao je 2001. godine sa željom za poigravanjem sa različitim žanrovima na klasičnim instrumentima. Repertoar ovog netipičnog sastava obuhvata klasičnu, džez i filmsku muziku. Sastav je svirao...