Izdajem knjige u koje verujem, koje bih i sama kupila i čitala.
Milja Lukić
Nedavno se završila najveća manifestacija knjige u Beogradu, pa prvo da Vas pitamo kakvi su Vaši utisci sa proteklog Sajma knjiga?
Moja izdavačka kuća je mala i mlada, pa mi je ovo tek drugi sajam na kome izlažem. Kažu da je bilo preko 200 izlagača manje nego prošle godine, ali mislim da se to nije osetilo. Verovatno se radi o „malim” izdavačima koji su imali male štandove. Zašto su odustali, nije teško dokučiti – jednostavno se ne isplati. Naravno, ovo je moj utisak iz ugla izlagača. Iz ugla posetioca, impresije su mi sasvim drugačije.
Mislite da se nekim izdavačima ne isplati?
Veliki izdavački poduhvati „rezervisani“ su za velike izdavačke kuće, pre svega u smislu da su „ekonomski“ velike. Pored toga što brojčano imaju mnogo izdanja tokom godine – neke imaju više izdanja nego što je dana u godini, to je skoro dva izdanja dnevno – one imaju i svoje knjižare. Distribucija knjiga je mnogo lakša ukoliko imate svoja prodajna mesta, na kojima naravno ne dajete nikome rabat. Kad sve to uzmete u obzir, prodaja čak i „manje kulturnih“ knjiga umnogome je olakšana sve vreme, ne samo tokom Sajma knjiga. Nasuprot njima imate takozvane male izdavače koji se dovijaju kako znaju i umeju, posebno što nemaju nikakav marketing, pa se za neka njihova izdanja i ne zna. Njima je Sajam knjiga jedino mesto gde mogu nešto da zarade. Ali, kad plate učešće na sajmu, još nekog ko će im pomagati… a ako uzmemo u obzir da se njihove knjige ne prodaju kao alva… računica je jasna. Lepo je živeti od ljubavi, ali je realno – nemoguće. Mnogi su odustali. Jedan „mali“ izdavač koji se ove godine nije pojavio na sajmu rekao mi je: „Ne mogu više da plaćam kako bih sedeo ovde.“ Prošle godine ne da ništa nije zaradio, već je bio u minusu.
Koliko je važno za izdavača da bude prisutan na manifestaciji ovog tipa?
Mnogima je Sajam knjiga jedino mesto na kome nešto mogu da prodaju jer nemaju knjižare, a ni pristup velikim knjižarskim distributerskim lancima. Takođe, Sajam knjiga je prilika da se sretnu sa svim relevantim izdavačkim i autorskim imenima na jednom mestu. To su, po mom mišljenju, najvažniji razlozi. Mada, možda nije manje važno ni pokazati da si živ kao izdavač, da postojiš. Na Sajmu si „na izvol’te”.
Pomenuli ste da Vam je utisak o ovogodišnjem Sajmu knjiga iz ugla posetioca sasvim drugačiji. Na šta ste tačno mislili?
Dok sam bila samo posetilac, bez obzira na to što sam odlazila na sajam sa spiskom šta ću kupiti, češće sam se vraćala kući sa knjigama za koje nisam ni znala da su odštampane. Koliko je koji sajam bio uspešan, merila sam po tome koliko je pratio svetske trendove, da li su prevedena dela o čijim sam naslovima saznavala iz novina, koje su propratne manifestacije i koliko je prave beletristike nasuprot književnom fušeraju. Naravno, jurila sam prvo na štandove„velikih” i tamo gubila silne sate prelistavajući knjige koje prvi put vidim. Za„male” poput moje izdavačke kuće često nije ostajalo vremena, o parama i da ne pričam. Sad sam sa druge strane, i iz ove vizure sve mi izgleda drugačije. Uostalom, i vremena su se promenila, taj književni fušeraj dobio je „književni legitimitet” upravo zahvaljujući velikim izdavačkim kućama. One to sebi mogu da dozvole jer će zaradivši na tome moći da štampaju i ono što nije toliko komercijalno. Imaju i jedno i drugo, ali će, bar u javnim istupima, forsirati samo ono što ih pokazuje u najboljem svetlu.
Miljin kuvar
Slovopres ima nekoliko različitih projekata, od izdavanja novih književnih naslova do čuvenog „Miljinog kuvara”. Možete li nam nešto reći prvo o izdanjima kuvara? Kako je počelo? Koliko smo obavešteni, i na Sajmu knjiga je to bilo popularno na Vašem štandu. Vi distribuirate ova izdanja u celom regionu,zar ne?
„Miljin kuvar” izlazi svake poslednje srede u mesecu i prisutan je u regionu, izuzev Slovenije i Hrvatske. Ima svoju publiku, sad već mogu reći i da je verna. Zahvaljujući njemu, neki posetioci su me tražili s namerom, nisu bili zalutali slučajni gosti. Od hobija sam napravila posao, s namerom da to bude samo početak i da se sve više bavim izdavanjem beletristike. Kad gledate sa strane, veliki je uspeh da kuća koja ima samo jednog zaposlenog, koji je i direktor i potrčko i sve između, za tri i po godine izda sedam knjiga. Međutim, to nije nimalo lako postići, a što se tiče materijalne uspešnosti, stalno se vrtim oko nule.
Izdajem knjige u koje verujem, koje bih i sama kupila i čitala. Plan je bio da od „Miljinog kuvara” i sporadičnih izdanja zaradim toliko da mogu da otkupim prava na izdavanje inostranih knjiga. Upućena sam na rusku literaturu i imam spisak autora koje bih rado prevela i izdala ovde, ali sve je to na dugačkom štapu. Što se tih ruskih autora tiče, ovde su nepoznati, i sad strepim da će mi ih neko „preoteti”.
Lubenica bez snova
Danijela Nenadić
Veliku pažnju, kako medija tako i kritike i publike, izazvala je knjiga priča „Lubenica bez snova” Danijele Nenadić. To su priče povezane u roman ili žanrovski pripada baš kratkoj priči? Šta biste rekli čitaocima koji je još nisu pročitali?
To su kratke priče. Prelepe priče koje nemaju ambiciju da se sastavljene čitaju kao roman. Svaka je dragulj za sebe. Međutim, mnoge njene priče imaju potencijal romana. Rekla sam autorki to, i trebalo bi da počne s romanesknom formom, ali svako ima svoj ritam. Ona to može, pričama je pokazala.
Tu je i jedna autobiografska, naizgled obična gastarbajterska priča Zorice Patajac „Kad duša dođe do svetla i srce počne pjevati”. Čini mi se da ste u jednom magazinu naveli da Vas je naslov odbijao u prvi mah, ali da ste iščitavajući rukopis bili „kupljeni” i otkrili dublje slojeve u ovoj priči, te odlučili da baš Vi budete izdavač?
Ta knjiga je autobiografija, i pokazuje da bajke stvarno postoje. Kad pogledate početnu životnu poziciju Zorice Patajac i na kraju dokle je stigla, morate da joj skinete kapu. Naslov me je odbijao, kao i fotografije usred knjige, na čemu je insistirala, ali posle pročitanog prvog dela, gde bez ikakve patetike priča o svom detinjstvu, a srce vam se slomi – bila sam „kupljena“.
Pitao bih. Koga da pitam?
Milan Pajević
Destinacije su poznate, mada možda malo egzotične. Ali nije to ono što knjigu čini zanimljivom. To je deset priča iz deset različitih gradova u kojima jedan inženjer radi na velikim projektima. Način na koji se dovija kako da završi posao, ponekad i u nemogućim uslovima ne samo on već svi naši ljudi koji su angažovani, stvarno je fascinantan. Bilo je čak i situacija opasnih po život. Sve to ispričano je s puno šarma i usputnih digresija. Mentalitet domicilnog naroda, običaji i svakodnevica opisani su zaista fantastično. Jedna drugarica mi je rekla: „Ma, šta, inženjer, dva i dva su četiri.” Zamolila sam je da pročita knjigu. Naravno, oduševljena je. Pisana je lakim, svakodnevnim jezikom, a toliko je puna mudrosti, one životne. I još nešto je interesantno, čitajući priče koje se dešavaju u Iraku, ne možete da se otmete poređenju sa stanjem kakvo je tamo danas.
Šta biste mogli reći o sebi, koji je bio Vaš put kroz karijeru do izdavačke kuće i šta Vas je opredelilo da je osnujete?
Više i ne brojim koji mi je ovo posao po redu, a bogami, menjala sam i profesije. Šta imaju zajedničko na primer turistički vodič, profesor, novinar… izdavač? Ipak, koliko god poslova i profesija da sam promenila, nekako mi je sve bilo slično i vodilo je izdavaštvu. Zvuči nelogično, ali morate mi verovati na reč da je tako. Moj profesionalni život liči na one američke priče – sve i svašta, a opet, vodi jednom, neizbežnom, koje to „sve i svašta“ uključuje. Kao da je izdavaštvo odabralo mene, a ne ja njega.
Kao profesora upitali bismo Vas šta biste sugerisali kad je Sajam knjiga u pitanju i kako vidite položaj knjige u našoj zemlji?
Što se Sajma knjiga tiče, trebalo bi da ostane ovakav kakav je u osnovnoj zamisli: da je uključeno mnogo domaćih i inostranih izdavača, da bude prebogat programima i da su svi relevantni učesnici u rađanju knjige uključeni. Ali, da bi se sve to postiglo, trebalo bi podstaći izdavače da se pojave, a svakako neće ako je svake godine sve skuplje izlagati. Ako se ovako nastavi, ostaće tek nekoliko velikih izdavača. Posetioce, kojima je sve to namenjeno, treba podstaći time što će cene biti primerene našim jadnim primanjima, kako cena karte za ulaz, tako i cena knjiga. Sad je to već tradicionalno, ali – poslednja nedelja u mesecu! Nije nikakva tajna da živimo samo do petog, najduže do 10. u mesecu, posle životarimo. Takođe, poklapaju se i datumi nekih svetskih sajmova s beogradskim sajmom, o tome treba voditi računa. Sve napisano o sajmu tiče se i položaja knjige. Bojim se da, ako se ovako nastavi, imaćemo dva, uvrh glave pet izdavača u celoj Srbiji.
Ako posmatramo na globalnom planu, čemu stremi izdavaštvo u svojim novim trendovima?
Opstaće samo oni koji su jeftini, i u svetu se upravo to i dešava – jeftin je papir, jeftina je štampa, pristojan je knjižarski rabat, nije bezobrazan kao kod nas… i na kraju je jeftina i knjiga. A vredna. U stvari, možda kod njih papir i nije tako jeftin, ali mu se početna cena ne naduvava do neslućenih razmera dok stigne do štampara i izdavača. I izdavača mora da bude što više jer samo konkurencija može da dâ kvalitet. Kad se pojavio radio, mnogi su sahranili knjigu. A onda se pojavila televizija. Tad su mnogi, pored već sahranjene knjige, sahranili i radio. Pa su došli računari, pa pametni telefoni… Međutim, knjiga se održala i sve je popularnija. Čini se da je vrlo žilava. Na našu sreću. Nije bitno da li ćete je čitati s papira ili preko tableta, knjiga je reč, a reč je večna.
