Jugoslavija, dva lica jedne medalje

Jugoslavija je nastala i rasla u vreme kada je rastao ceo svet, kada je posle strahota i ruševina Drugog svetskog rata vladao duh i polet obnove.
Lepa sela lepo gore - Foto: Internet
Lepa sela lepo gore - Foto: Internet
Share Button

Prošao je današnji dan i kao svake godine, različite reakcije ljudi na dobro poznat datum.  Svi se slažemo da smo bolje živeli ako gledamo standard života, osećaj sigurnosti, odličnu zdravstvenu i socijalnu zaštitu, osećaj sopstvene vrednosti i uloge u donošenju politike kako državne tako i privredne. Imali smo život koji je mislena imenica i san u odnosu na to kako danas živimo. Ako izuzmemo tajkune, privredne i političke, običnom narodu nije bolje. I meni nije dobro kad vidim kartu nekadašnje mi zemlje i na njoj načičkane oznake, rudnik tamo, fabrika onamo. Naši graditelji poznati i priznati u svetu. Moja zemlja kao vodeća u pokretu Nesvrstanih, glasu razuma među blokovima u hladnom ratu koji je svakog momenta mogao da prestane da bude hladan. Bili smo značajan faktor u svetskoj politici i zemlja sa ozbiljnim potencijalom da postane jedna od vodećih u Evropi, jer u regionu smo to svakako bili.

Bolno mi je kada to sve gledam i prisećam se ko smo i šta smo bili. Bolno mi je kada gledam razorenu zemlju sa uništenom privredom i još uništenijim ljudima. Ja sam zapamtila odrastanje i atmosferu koja je vladala, jednu bezbrižnost koja se videla na licima ljudi isto tako kako se sada vidi grč i strah. Zapamtila sam da sam dobijala more od socijalnog, kao dete koje se rodilo sa rahitisom koga je trebalo lečiti. Zapamtila sva dobra koja sam imala, ali i ono što su mi u kući pričali. Majka i očuh, vojno lice, oboje zaposleni na VMA, ponosu jugoslovenskog zdravstva. Izgrađena sam kao prava Titova pionirka koja smatra da joj se posrećilo što živi u jednoj zemlji uređenoj blagostanjem i pravdom.

Trebalo je malo da porastem pa da shvatim da sam živela jednu stranu stvarnosti. Dugo nisam sumnjala u svoja uverenja, pa sam tako bila ubeđena da mi otac, predratni gospodin i kapitalista, govori neko svoje viđenje koje nema veze sa istinom. Tako sam porasla, studirala besplatno, (još jedna privilegija nekadašnjeg života) i počela da saznajem ponešto. Kroz razgovore, kroz pisana dokumenta i literaturu koja mi je dugo bila nedostupna. Počela sam da shvatam da moj otac nije bio toliko lud kad je kralja Aleksanda Karađorđevića zvao kralj Upropastitelj, dok je u mojim udzbenicima, (a i sad je) nazivan Ujedinitelj. I stvari su dobile sasvim drugu boju i oblik. Okrenula se druga strana medalje. Počeo je rat u Hrvatskoj, Slovenija je ubrzo želela da se odvoji od tlačiteljke Srbije, u Bosni se nazirao problem koji samo što nije iskalirao. Otac mi više nije bio živ da mu kažem da je bio u pravu, i da su ostvarile njegove proročke reči, kad bih došla kod njega za 29.novembar jer se tad nije išlo u školu, kada mi je govorio da je to datum zbog koga će nastati veliki belaj.

Moja voljena zemlja nije nastala 29. novembra 1943. godine u Jajcu. Formalno jeste, ali temelje za njeno formiranje udario je onaj kralj Upropastitelj, kada je Srbiju, zemlju pobednicu u Prvom ratu ujednio sa dojučerašnjim neprijateljima, ne vodeći računa o želji naroda, niti one vojske koja je krvarila na Ceru i Kolubari za Srbiju, ne za Jugoslaviju. Niko se nije osvrnuo da nam ispriča šta su prekaljeni vojnici i oficiri doživljavali. Jer su nam se i vojske ujedinile, pa je tako svaki viši čin u hrvatskoj vojsci zapovedao onom nižem ispod sebe koji je izneo rat na svojim leđima i u svojim opancima. U Mačvi još nisu popravili kuće ni prežalili mrtve koje je ostavila 42. Vražja divizija koja je kao kaznena ekspedicija poslata kao odmazda, a morali su da prigrle brata Hrvata. I Slovenca, naravno. Niko nam nije pričao kako su ta braća ušla u novu državu zato što su morala jer su rat dočekali na gubitničkoj strani i samo u srpskom čamcu su mogli da pređu na pobedničku obalu. Postoji podatak da je Franjo Supilo u hrvatskom Saboru govorio kako nemaju izbora iako je to nenormalan spoj, rečima: “Srbin i Hrvat se toliko razlikuju, da se skuhaju u istom loncu ni juhe im se ne bi pomešale, ali izbora nemamo.”

Koliko smo bili braća pokazalo se samo četiri dana posle bombardovanja Beograda. Samo toliko je trebalo da se proglasi Nezavisna država Hrvatska, čudovišna fašističko-ustaška tvorevina u kojoj su Srbi doživeli pogrom kao malo koji narod. Zverstva koja su učinjena nad Srbima, a zatim Jevrejima i Romima, prevazilazi sve što je svet video do tada. O tome su pisala i dva Italijana, jedan je čak bio i general, Aleksandar Luzano. Zgrožen onim što je lično video u Prebilovcima, pisao je Musoliniju da interveniše jer takva bestijalnost je sramoti i njihove saveznike, italijansku vojsku. Strašno je kad neprijatelj mora da interveniše kad te kolje “bratska” kama. drugi je novinar i publicista Kurcio Malaparte, koji u veliko delu Kaputt, opisuje lični susret sa pogladvnikom Antom Pavelićem kada mu je pokazao korpu punu srpskih očiju.

Ne bih pominjala obilje podataka koji govore o našem “bratstvu”. Danas svako može da se obavesti, ako želi, o detaljima koji su sve samo ne prijatni za čitanje. Uostalom, postoji jedna velika knjiga, napisana od strane katoličkog fratra Viktora Novaka, koji je lično bio i na delu gledao zločinački spoj katoličke crkve i hrvatske države. Zove se “Magnum crimen”, Velika optužba i žestoko optužuje. U SFRJ je bila zabranjena.

Nije sporno da nisu svi Hrvati zločinci. Poštenog i osvešćenog naroda je svugde bilo. Ali isto tako nije sporno da je velika većina naroda to podržavala, i da je taj isti narod dočekao nemačku vojsku kao oslobodioce, kada su strojevim korakom, sjajni i uglancani, umarširali u Zagreb. Oslobodili ih, od koga?

Nova Federativna Narodna Republika Jugoslavija je odlučila da sve zaboravi. Zabetonirala jame, zažmurila na prebacivanje ustaških zločinaca raznim pacovskim kanalima na razne destinacije, Južnu Ameriku najviše. Proglasila državu sa šest ravnopravnih republika i najveću, Srbiju,  omalila za dve autonomne pokrajine, Vojvodinu i Kosovo i Metohiju.

Uradila je Jugoslavija još nešto što i danas plaćamo i što nas sve mnogo boli a ne želimo da znamo da je koren te otrovne biljke u prošlosti, kada je donet Zakon o zabrani povratka Srba izbeglih sa Kosmeta za vreme rata. Nikada i nigde nije donet zakon da se pripadnici jednog naroda, bežeći od noža drugog, ne smeju vratiti svojim kućama u koje su naseljeni ti od kojih su bežali! Ne znam da li vam je poznato da su jugoslovensko-albansku granicu prelazili svakodnevno, svako ko je hteo mogao je da uđe i naseli se. Ovaj čudovišni zakon je, po ličnom naređenju “sina svih naroda i narodnosti” druga Tita, napisao Moša Pijade a potpisao partizan-pop Vlada Zečević. Malo je, takođe, poznato da je prva pruga Tirana-Drač u Albaniji izgrađena tako što su se skinule šine sa sve zakivcima, odneli vagoni i lokomotive, čak i uniforme mašinovođa i skeretničara, sa pruge u Srbiji. (Znala sam podatak i koje, izvinjavam se što ne mogu da se setim da ga navedem.)

Tako se, uporedo sa standardom i obnovom zemlje, gradila Jugoslavija. Tako se, u bratstvu i jedinstvu i slozi svih naroda, desilo da ustaša Miljenko Hrkač postavi bombu u beogradskom bioskopu “20. oktobar” u julu 1968. godine, a iste godine u septembru i na beogradskoj železničkoj stanici. Tri godine kasnije, drugi ustački divezant, Miro Barešič,  ubija jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića, u Švedskoj. Usput, ovaj terorista uskoro dobija spomenik u rodnom selu Dragama, kod Pakoštana.  Ovo je samo bio uvod u masovni nacionalistički i secesionistički pokret prozvan Maspok, koji je definisao svoje ciljeve: odcepljenje od Jugoslavije i proglašavanje Hrvatske kao samostalne države i naslednicu srednjovekovne hrvatske kraljevine, isključenje srpskog jezika iz upotrebe i svega što ima oznaku srpsko. Samo dvadeset i neku godinu pošto smo ih, drugi put u jednom veku, prigrlili kao braću i oprostili im grehe počinjene ranije. Ovaj pokret je bio zaista masovan i podržan od strane velikog broja intelektualaca i komunista. Onih koji su se zaklinjalki na bratstvo i jedinstvo. Maspok je samo formalno rasformiran, on je u potaji postojao i dalje i bio tinjajuća iskra koja se zapalila 1991. godine.

Jugoslavija je bila država u kojoj se vodilo računa o narodima i narodnostima i nerazvijenim pokrajinama. Tako se za pokrajinu Kosovo svakog meseca, od svakog zaposlenog, izdvajao doprinos koji je upućivan za razvitak Pokrajine. I tako decenijama. Imate li, uopšte, predstavu kolika su to sredstva? Naravno da novac nije trošen namenski, nego za podmukli plan secesije i odvajanja od okupatora Jugoslavije. Naoružavani, obučavani, vaspitani u mržnji prema onoj državi od koje su sve dobijali i ukojoj su bili malo “ravnopravniji” od drugih. Tako je i moglo da se desi da njihov terorista Aziz Keljmendi pobije svoje drugove u kasarni u Paraćinu, 3. septembra 1987. godine.

Svašta se dešavalo tih decenija dok smo bili u bratskom zagrljaju sa onima koji nisu želeli da se bratime. Nije se o tome mnogo pisalo, terorističke akcije su predstavljane kao usamljeni slučajevi odmetnutih pojedinaca, da se ne naruši iluzija bratstva. Živeli smo dobro i nismo se mnogo ni interesovali za pozadinu naše svetle svakidašnjice. Imali smo sve dobrobiti koju ima jedna država u prosperitetu. I tu je ključ nesporazuma! Prosperitet.

Jugoslavija je nastala i rasla u vreme kada je rastao ceo svet, kada je posle strahota i ruševina Drugog svetskog rata vladao duh i polet obnove koja je morala da bude brza i sveobuhvatna. Evropa i svet su išli uzlaznom linijom, američki san je bio u boji i sinemaskopu, sve zemlje Evripe su gutale radnike koji su dolazili odasvud, pa i iz cvetajućih jugoslovenskih republika, najviše iz Srbije. Kako uzlazna linija ne može da ide baš do nebeskih visina, ona mora da počne da pada. To se desilo svuda u svetu, nigde se ne živi kao što se živelo, samo smo mi to još krvlju zapečatili. Nastao je onaj belaj koji se i mogao nazreti kroz sve ove pomenute aktivnosti koje su ključale ispod mirne površine. Godinama smo zatvarali oči a kad smo ih otvorili bilo je bolno, mnogo bolno. Mogu vam o tome pričati preživeli iz kasarne u Varaždinu, može vam svedočiti i general Trifunović, čovek kome se tri puta sudilo za veleizdaju i predaju kasarne, gde nije bilo načina da drugačije spasi 280 mladih vojnika, mahom regruta. Zamerano mu je što, kad već nije mogao da se odbrani u obruču mnogo nadmoćnije hrvatske vojske (do juče jugoslovenske), nije digao branu u vazduh i potopio ceo Varaždin, zajedno sa svojim vojnicima. On je jedini general koga je Hrvatska osudila za ratni zločin, a Jugoslavija zato što nije počinio ratni zločin.

Kada sa ove vremenske i emotivne distance gledam na događaje kojima sam bila vremenski, i ne samo vremenski svedok, meni moja, nekad voljena Jugoslavija, sve više liči na ove današnje starlete sponzoruše. Liči na prelepu devojku punu silikona i veštački lepu koja se održava dok je bogati sponzori održavaju i koja se raspadne pri većem naletu vetra kad više nema potpore u vidu zlata i dobre garderobe. Nama je ostala u sećanju ona devojka koja je plenila lakoćom i lepotom, i nikako da shvatimo da je ova rugoba koju sada gledamo ista ta devojka, samo su godine  učinile svoje. Godine i odsustvo sjaja koje nas je zaslepljivalo.

*Josip broz Tito bio je pripadnik 10. čete 25. pukovnije čuvene 42. Vražje divizije i na srpskom frontu je ostao sve do januara 1915. godine. Dobio orden za zalaganje, koji je viđen tek na njegovoj sahrani.


 

 

Kategorije
Razumne temeŽiža Radivojević

Rođena sam kao Živana, ali se odazivam na Žiža. Titova pionirka, pamtim Beograd i ovaj narod u boljem izdanju. Po struci ekonomista, kada su fakulteti bili državni a diplome vredele. Htela da studiram fiziku ali život okrenuo pravac čamca. Po opredeljenju svaštar. Sve me zanima, numerologija, istorija, muzika, književnost i slikarstvo, posebnije. Pasionirani putnik, svaki dinar dajem na putovanja. Volim da pišem za Portal jer se razlikuje. Majka jedne Nine koja mi je najbolje što sam uradila u životu.

Povezani tekstovi

  • Klod Mone je jedan od najpoznatijih francuskih slikara, začetnik novog pravca u slikarstvu, Impresionizma. Ceo jedan novi način slikanja dobio je naziv po njegovoj slici Impresija rađanja sunca. Rođen 1841. u...
  • Leto gospodnje 1881. u Aranđelovcu, i događaj sezone, oficirski bal u organizaciji kraljice Natalije i svako ko polaže na ugled u društvu mora mu prisustvovati. Spremaju se mlade devojke,...
  • Ovaj čuveni uzvik, nastao u španskom građanskom ratu, trebalo bi da bude naš ratni poklič u borbi za poslednju odbranu naših života, a tiče se naše dece. Jer ovo...
  • Imali smo, pre neki dan, istupanja dve uvažene ličnosti, jedna je iz svetovnog a druga, važnija, iz duhovnog života Srbije. Ne znam koja me je više razbesnela i povredila...