Manastir Svete Katarine na Sinaju

Najstariji živući manastir iz 6. veka, sa zemljom donetom iz Grčke, u kome molitva nije prestala već 15 vekova.
Share Button

Bilo da ste verujući ili ne, ovaj manastir, smešten u kamenom bespuću Sinajskog poluostrva, kog nisu srušile vojske ni vekovi, ne može da ne ostavi dubok utisak. Sve je čudno i neobjašnjivo. Još kad se krivudavim, uskim putem vozite prema njemu, prvo nailazite na Dolinu gazela. Poneki vodič zna da vam ispriča priču o retkom prirodnom fenomenu koji se ponavlja svake godine a još nije otkriveno zašto.

dscn0381

Wadi gazala

Wadi gazala, na arapskom, ili Dolina gazela, prostrana je ravna površina utisnuta između kamenitih brežuljaka koji ovde još nisu prešli u visoke planine, kakvim obiluje Sinaj. Na ivicama doline žive beduini, naslonjenih šatora na kamenitu pozadinu kao što se školjke lepe na stenu da ih more ne odnese. Ovde su stene zaštita od vetrova koji umeju da duvaju nemilosrdno, donoseći oštri pesak koji šiba u lice. Tom dolinom, dva puta godišnje, prođu gazele u trku sa jedne na drugu stranu. I sama sam se pitala, odakle gazele na ovako nepristupačnom mestu, čini vam se da ni bube ne uspevaju da prežive na upornom suncu i uz minimalnu, gotovo nepostojeću vodu. Ali gazele postoje, skrivaju se iza kamenja i retkog žbunja, mršave i naviknute na surove uslove preživljavanja, nose u ćelijama zapis kako da pronađu grm sa malim, debelim lišćem koje je odozgo kao presvučeno voskom, zaštita biljke od gubljenja vode; biljka je spoznala kako da ne izgubi vodu u borbi za život, gazela je naučila kako da pronađe biljku da spasi svoj.

Gazele iz ove doline jednom godišnje prelaze u trku sa jedne strane doline na drugu. Tamo ostaju nekoliko meseci i onda se vrate, isto u trku, uvek u zoru i uvek u stampedu. To se događa svake godine, nepogrešivo, a nije poznato da sa jedne strane ima drugačijeg rastinja ili više vode, ili bilo čega drugog zbog čega bi one to radile. Beduini tu pojavu prate gotovo pobožno, tada ih ne love, poštujući prirodni ritam nečega o čemu nemaju saznanja.

Dalje je put kao da ste na drugoj planeti, kamen, kamen i samo kamen. Kada već mislite da nikada neće prestati, pukne vidik na procep između planina i malu zelenu krpicu zemlje koja se, niotkuda, ugnezdila gde joj nije mesto.

dscn0385

Manastir Svete Katarine

800px-icon_of_saint_catherine

Sveta Katarina

Na tom malom prostoru se smestio najstariji manastir koji još živi. Nastao je spontano, na mestu gde se, po predanju iz Starog zaveta, Gospod javio Mojsiju kroz gorući grm kupine; kupina je gorela a iz nje se začuo glas: “Mojsije, Mojsije, skini obuću sa stopala svojih jer mesto gde stojiš je sveta zemlja!”. Oko tog grma su se počele graditi manje kolibe i zakloni u kojima su boravili prvi monasi. Negde oko 330. godine je carica Jelena, majka utemeljivača hrišćanstva, cara Konstantina, sagradila malu kapelu koju je posvetila Bogorodici. Dva veka kasnije, pravu crkvu podižu car Justinijan i carica Teodora. Posvećen je svetoj Katarini, devojci obrazovanoj, iz bogate aleksandrijske porodice, koja je surovo mučena i ubijena zbog širenja hrišćanstva u III veku. Ne bi se za njeno stradanje saznalo, ostala bi samo jedna nepoznata, mučena duša, da monah nije, šest vekova kasnije, usnio san u kome mu je rečeno da su anđeli preneli telo nesrećne devojke i spustili ispod jedne stene u blizini. Ujutru su pošli u potragu i našli telo, sahranili u manastiru a ruku balsamovali. Ta ruka se iznosi u podnevnoj molitvi i pokazuje samo pravoslavnima. Imala sam priliku da je vidim: ne mogu opisati svoje iznenađenje jer je ruka očuvana, ruka mlade devojke izrazito negovane i bele kože. Posle celivanja na dar se dobija tanki srebrni prsten, isti onakav kakav je Katarina usnila da joj dao Isus lično, zovući je da pođe njegovim putem.

the_patent_of_mohammed

Muhamedova bula sa otiskom njegove ruke

Neko vreme je bratstvo manastira živelo mirno, a onda su došla teška vremena muslimanskih osvajanja i hrišćani iz Palestine i Egipta su bili životno ugroženi. Tako su se monasi dogovorili da potraže zaštitu direktno od najvećeg, i hrabra grupa se uputila proroku Muhamedu u Medinu. Jedan pravi prorok uvek poštuje i uvažava drugog, (za razliku od njihovih sledbenika), i Muhamed je izdiktirao bulu, ahtiname, ili “sporazum o izuzeću”, u kome daje blagoslov manastiru i izuzima ga od uništenja ili oskrnavljenja, što je potvrdio otiskom svoje ruke. Taj dokument se čuva u riznici manastira i zahvaljujući njemu preživeo je i turska osvajanja. Turci su poštovali Muhamedovu reč i nisu dirali manastir, čemu su se pobunili bogati jevrejski trgovci kojima je to smetalo. (Ovde mi je palo na pamet da ona izreka, “Da komšiji crkne krava, nemam koristi ali komšija ima štete” nije svojstvena samo nama i bi mi lakše.)

Poštedeli su manastir i Napoleonovi vojnici, o čemu takođe  postoji zapis. Kontinuitet života se nije prekidao otkad je ustanovljena prva Bogorodičina kapela, uvek se u kelijama neko moli. Zamislite energiju mesta gde molitva nije prestala čitavih 15 vekova! Ovde su i zidovi natopljeni mirom, spokojem, pomirenjem, praštanjem. Jedini manastir koji ima i muslimansku bogomolju unutar svojih zidova; isprva sagrađen minaret da  izdaleka bude vidljiv vojskama koje bi, ne znajući da je zaštićen, nagrnule na manstir u brišućem naletu, kasnije je služila beduinima kao bogomolja. Oduvek se ovde poštuju monasi hrišćani i beduini muslimani. Na zidovima koji opasuju  crkvu, konake i druge građevine, stoji natpis da sva tri beduinska plemena koja žive u blizini  mogu u svako doba dobiti hleba i vode. Beduini rade sporedne poslove u manastiru, čuvaju ga i poštuju, donose svoje lekovite trave od kojih se monasi leče. Neverovatno je njihovo poznavanje tog, na prvi pogled oskudnog, bilja koje raste na malo zemlje u negostoljubivom okruženju…Lepo i lekovito je videti vekovni suživot i međusobno poštovanje ljudi druge vere, drugog jezika, drugog naroda ali istog otvorenog i poštenog srca.

spas_vsederzhitel_sinay

Isus Hrist na najstarijoj sačuvanoj ikoni

Riznica manastira čuva neprocenjivo blago u ikonama i starim spisima. Veliki broj ikona, od kojih je najvrednija prva sačuvana ikona Isusa Hrista, nastala u VI veku,  na kojoj je bogočovek predstavljen u svojoj dualnoj prirodi, božjoj i ljudskoj. Kada gledate levu stranu lica vidite blaženi izraz, lišen svakog ovozemaljskog traga, lice nekoga ko se uzdigao od svetovnih emocija; desna strana pokazuje muškarca u raspoloženju sličnom ljutnji, negodovanju.  Jasan prikaz hrišćanskog pojma bogočovek. Onaj koji je postao Bog, ali nije zaboravio i napustio sećanje na ljudsku prirodu čiji je deo ostao u njemu. Ikona je, inače, izrađena u retkoj tehnici enkaustike, drevnoj tehnici slikanja ikona koja se zadržala još iz starog Rima i koja nije sasvim razjašnjena. Teško i komplikovano ali vrhunsko slikanje bojom i voskom koji se mešaju i nanose na specijalno obrađenu podlogu, koja mora biti umereno zagrejana. Svi elementi ove tehnike nisu do tančina poznati, danas se koristi modifikovani oblik. Pored ove, još je  samo ikona sv. Petra izrađena ovim zaboravljenim umetničkim procesom.

dscn0400

Sinajski kodeks, original rukopisa

Pored ikona društvo su našli vredni rukopisi, kao što je Sinajski kodeks, najstariji Novi zavet pisan na grčkom jeziku, naručen od cara Konstantina lično, pre celih 16 vekova. Da relikivije i svetinje nisu izuzete od krađe onih koji bi trebalo da ih poštuju, pokazalo se i na ovom primeru. U XIX veku je nemački istraživač Konstantin fon Tišendorf neovlašćeno izneo, ukrao, većinu listova ovog spisa i poklonio finansijeru svog puta, ruskom caru Aleksandru II. Ovo neprocenjivo blago je Staljin, tridesetih godina prošlog veka, prodao britanskom muzeju gde se i danas nalazi. Ovom vrednom blagu dodato je i jedno srpsko, prvi srpski Psaltir, napisan staroslovenskim jezikom, na ćirilici, u dalekom X veku. U ovim odajama se molio i sv. Sava kada je posetio Sinaj, postio ceo časni post i peo se na Mojsijevu goru.

dscn0393

Grm negoruće kupine

Sve što postoji unutar zidova ovog svetog mesta drevno je i neobično. Još stoji i grm kupine, sada raste iz zida kapele, svake godine cveta ali ne donosi rod. Mnogi su pokušavali da prenesu i presade ovu biljku ali nikom nije pošlo za rukom. Utvrđeno je, od strane stručnjaka, da se radi o biljci Rubus sanctus, specifičnoj vrsti za Sinaj, koja je izuzetno dugovečna; njeno korenje je tako posebno da se samoobnavlja, praktično je neuništiva. Sasvim je, naučno, moguće da  ova biljka pamti Mojsija.

dscn0412

Mojsijev bunar, probitno bio drveni točak

O njegovom postojanju na ovom parčetu zemlje govori i bunar, Mojsijev bunar, prost mehanizam pomoću koga se vadi voda. Ono što je manastiru održalo život kroz vekove je izvorište bistre i pitke vode, negde u dubinama ispod kamena.

Neverovatni mir i posebnost ovog mesta ništa ne narušava, čak ni turisti kojima je dozvoljeno da posete crkvu i riznicu kao i manstirske prodavnice. Konaci su na drugom kraju, a kelije monaha sa zadnje strane, one gledaju u stene i nebo. U jednoj od njih molitva ne prestaje. Kaluđeri se smenjuju i održavaju nit započetu pre 15 vekova; nit koja je izatkala mrežu duhovnog mira u koju bude uhvaćen svako ko dođe sa željom da ga i pronađe.

Kategorije
Reportaže

Rođena sam kao Živana, ali se odazivam na Žiža. Titova pionirka, pamtim Beograd i ovaj narod u boljem izdanju. Po struci ekonomista, kada su fakulteti bili državni a diplome vredele. Htela da studiram fiziku ali život okrenuo pravac čamca. Po opredeljenju svaštar. Sve me zanima, numerologija, istorija, muzika, književnost i slikarstvo, posebnije. Pasionirani putnik, svaki dinar dajem na putovanja. Volim da pišem za Portal jer se razlikuje. Majka jedne Nine koja mi je najbolje što sam uradila u životu.

Povezani tekstovi