Moskovski metro – grad umetnosti pod zemljom

Jedan je od simbola Moskve i Rusije. Prošle godine moskovski metro je proslavio jubilej - 80 godina rada.
Moskovski metro - Stanica Preobraženski trg
Moskovski metro - Stanica Preobraženski trg
Share Button

Moskva je čarobni velegrad sa nepreglednim prostranstvima, rekama automobila, vozova, brodova, bujicom ljudi koji stalno negde žure. Moskva je lepa i nad zemljom i ispod nje gde leži moskovski metro. On, naime, ne nalikuje ni na jedan metro u svetu – ni tehničko-arhitektonski, a ni umetnički. To je grad umetnosti pod zemljom s ulicama i trgovima. Mozaici, reljefi, statue, slike i raskošni kristalni lusteri u stanicama podzemne železnice, postavljeni u vreme „baćuške“ Staljina, svetski su unikat.

Mnogi kažu da je najlepši na svetu. Porede ga sa muzejima i podzemnim dvorcima, a zbog svoje veličanstvenosti privlači i ogroman broj turista. Čak 44 stanice Moskovskog metroa imaju status kulturnog nasleđa. Specifičan je zbog svoje grandioznosti i lepote i predstavlja pravo remek–delo ljudske kreativnosti u graditeljstvu. Jedan je od simbola Moskve i Rusije. Prošle godine moskovski metro je proslavio jubilej – 80 godina rada.

Čak ni prenaglašeni socrealistički stil ne umanjuje raskoš i sjaj ovih podzemnih galerija.Sa zidova metroa milione putnika svakim danom gledaju lica radnika i boraca u ideološkom zanosu. Sve profesije su zastupljene, svi zanati, svi rodovi Crvene armije, pa čak i inteligencija slavi poduhvate sovjetske privrede i vojske. Kada je reč o funkcionalnosti moskovske podzemne železnice, može se reći da je ona jedna od najboljih u Evropi.

Metro u brojkama

Od 15. maja 1935. godine, kada je otvorena prva metro linija, moskovski metro prevezao je 145 milijardi putnika. Danas ima 12 linija, čija dužina premašuje 327 kilometara, a širi se i dalje. Prema planovima gradskih vlasti, do 2020. godine u Moskvi će biti izgrađeno još 78 stanica, a dužina podzemne železnice biće povećana za više od 160 kilometara. Po intenzivnosti kretanja, pouzdanosti i obimu prevoza putnika moskovski metro zauzima prvo mesto u svetu.

Danas kroz ovu podzemnu železnicu dnevno prođe osam do devet miliona ljudi, što je više od broja ljudi koje prevezu metroi u Londonu i Njujorku zajedno. Dnevni rekord postignut je 25. decembra 2014. godine, kada je zbog obilnog snega u Moskvi metro koristilo skoro 10 miliona putnika, tačnije 9.715.635. U tom podzemnom gradu zaposleno je skoro 46.000 ljudi. Najduža linija moskovskog metroa je Arbatsko–Pokrovska i iznosi 45,1 kilometar, a najkraća je Kahovska linija – 3,3 kilometara. Svakog dana moskovskom podzemnom železnicom prođe oko 10.500 vozova. Prosečna brzina vozova je 41,24 kilometara na sat.  Najduži eskalator (126 metara) nalazi se na metro stanici Park kulture. Tokom putovanja metroom, putnik u proseku pređe 14,43 kilometra. U metrou se koristi 4.319 vagona. 64,7 kilometara iznosi dužina svih ”pokretnih stepenica”.

Proteže se od centra grada, prvo kružno, pa onda u linijama i dalje sve do predgrađa grada, a neke linije voze i vrlo daleko izvan njega.Iako sve izgleda ogromno, u praksi se vrlo lako snaći u ovoj “paukovoj mreži” i vrlo brzo se može na nju naviknuti, pa nema problema prilikom prelaska s linije na liniju. Svaka kompozicija ima šest vagona dugačkih 20 metara s četvoro vrata na svakoj strani. Voznoga reda nema jer vozovi voze u razmaku od 60 do 90 sekundi u udarnim vremenima, a posle u razmacima od 2 do 3 minuta.

Kako je sve počelo?

Prva ideja za izgradnju metroa u Moskvi pojavila se još 1875. godine, ali nije realizovana. Priča je ponovo pokrenuta 1902. godine, ali je „tramvajski lobi“ stopirao projekat – u to vreme tramvaji u Moskvi donosili su značajan prihod u gradsku kasu. Međutim, nakon nekoliko godina, ideja o izgradnji metroa se ponovo javila. Stanovništvo prestonice se uvećavalo i to je stvaralo probleme u transportu, ali su početak Prvog svetskog rata, zatim Oktobarska revolucija i kasnije ekonomske poteškoće odlagali realizaciju projekta.

Konačno, u junu 1931. godine na plenumu Centralnog komiteta Komunističke partije odlučeno je da se započne sa izgradnjom. Za glavnog organizatora naznačen je Lazar Kaganovič, Staljinov čovek od poverenja, koji se smatrao sposobnim, ali okrutnim, zbog čega su ga zvali „čelični Lazar“. U projektovanju i umetničkom uređenju hodnika i perona učestvovale su najveće arhitekte i umetnici ondašnjeg SSSR-a: Šusev, Duškin, Korin, Lansere i Dejneka i zahvaljujući njihovim naporima i umeću nastala su prava remek–dela koja danas spadaju u spomenike arhitekture i građevinarstva pod zaštitom države. Prva linija Moskovskog metroa, od stanice Sokoljniki do Parka kulture, otvorena je 15. maja 1935. godine. Bila je dugačka 11,2 kilometara i imala je 13 stanica, čiji su zidovi i stubovi bili prekriveni mermerom skinutim iz uništenog Hrama HristaSpasitelja.

Sve do 1955. godine moskovski metro nosio je ime Lazara Kaganoviča, a kasnije je preimenovan u Moskovske železnice V. I. Lenjina.

Krajem tridesetih godina prošlog veka otvorene su još dve linije i nekoliko novih stanica. Dalji projekti izgradnje bili su usporeni i otežani zbog Drugog svetskog rata, ali se gradilo i u tom periodu služio je kao sklonište. Kaganovič je 15. oktobra 1941. godine, kada je nemačka vojska stigla blizu Moskve, lično naredio da se vozovi i oprema uklone, a da se metro pripremi za uništenje, kao strateški važan objekat. Na sreću, do večeri je naredba bila povučena. Zatvoren je samo na jedan dan, sledećeg jutra, 16. oktobra 1941. godine, kada je zavladala panika posle odluke „O evakuaciji prestonice SSSR-a“. To je jedini dan tokom svog postojanja da moskovski metro nije radio. U metrou su bila skloništa, pa čak i porodilište, u kojem je tokom rata rođeno 217 beba. Razlog gradnje dubokog dela podzemne železnice ima veze sa početkom Hladnog rata. Bilo je planirano da te stanice služe kao sklonište u slučaju nuklearnog napada. Tada je izgrađena najdublja stanica celogmetroa — Park pobede (84metra).

Staljinova šoljica kafe

U posleratnim godinama, moskovski metro se granao, a tada je izgrađena je i kružna linija („kaljcevaja“), koja ima oblik prstena i povezuje sve ostale linije u dužini od 20 kilometara. Ona je jedina koja ne vodi ka centru grada.  Za izgradnju kružne linije i danas postoji legenda, koja kaže da je ideja o toj liniji došla prilikom predstavljanja čitavog plana o metrou Staljinu. Nakon što su ga arhitekte upitali da li je zadovoljan planom on je navodno na sredinu mape stavio šolju kafe i izašao. Na tom mestu je ostala mrlja od kafe u obliku kruga, a arhitekte su to shvatile kao znak od genija i prionuli na izgradnju kružne linije. Ta priča se naravno može pripisati Staljinovom kultu ličnosti, ali ipak kružna linija je na svim kartama metroa obojena braon bojom. Svojevremeno je takođe bila izložena teorija o tome da 12 stanica kružne linije predstavljaju 12 znakova zodijaka i da je osnova same sheme metroa astrološka karta grofa Jakova Brjusa, kojom se u svoje vreme oduševljavao Staljin.

Dobra organizacija, lako snalaženje

Metro u Moskvi

Metro u Moskvi

Svih 12 linija moskovskog metroa imaju tri oblika identifikacije – prema boji, broju i imenu. Zanimljivo je da muški glas najavljuje stanice koje vode ka centru grada, a ženski ka stanicama izvan centra. Svi natpisi na tablama ispisani su ruskim pismom – ćirilicom, što možda stvara poteškoće strancima. Međutim, podzemna železnica u ruskoj prestonici je, uprkos tome, veoma dobro organizovana i laka je za snalaženje. Trebalo bi reći i da metro radi od 5.30 ujutro, pa sve do jedan čas iza ponoći, a za vreme velikih gužvi, u špicu, vozovi idu u intervalima od oko 90 sekundi. Zbog tako frekventnog saobraćaja i ne postoji službeni red vožnje jer bi on izgubio svaki smisao. Muzej pod zemljom Već od samog početka gradnje dalo se naslutiti da će Moskovski metro biti drugačiji od metroa u drugim svetskim metropolama. Arhitekte su tretirale moskovski metro kao podzemni „dvorac za narod“. Za popločavanje oko 800.000 kvadratnih metara zidova i podova iz cele zemlje dovožene su retke vrste mermera i raznovrsnog kamena.

Među kuriozitete metroa spadaju i stanice na kojima se u mermeru mogu videti uzidani fosili praistorijskih životinja i „providna“ stanica „Vorobjove gore“, koja se nalazi tačno iznad reke Moskve i u kojoj su izložene kopije eksponata Darvinovog muzeja. 

Na plafonu stanice Majakovska, koja je izgrađena 1938. godine, može se videti mozaik sa potpornim stubovima od crvenog mermera i čelika napravljeni u socrealističkom stilu. Ta stanica je ušla u anale svetske arhitekture zato što se u njoj nalazi 35 Dejnekovih mozaika. U suštini oni stanicu čine jednom od sala galerije „Tretjakov“. Mozaici ilustruju slavne pesme Vladimira Majakovskog. Na jednoj od najprometnijih stanica — Komsomolska, izgrađenoj pedesetih godina prošlog veka — mogu se videti galerije mozaika sa temama iz ruske istorije. Ona je najtipičniji izraz staljinskog neoklasicizma. Stanica je obilato ukrašena mozaicima, na kojima su prikazane vojskovođe i lideri zemlje u raznim epohama, od Aleksandra Nevskog do Staljina. Ovog drugog je posle svrgavanja „kulta ličnosti“ zamenio Lenjin. Gotovo da svaka stanica moskovskog metroa ima svoja umetnička dela ili barem neku zanimljivu priču i legendu. Ono što svakako može zadiviti putnike jeste besprekorna čistoća popločanih podova i veličanstvena lepota metro stanica. 

Narodna verovanja

Osim skulptura vojnika Crvene Armije izrađenih u bronzi, na metro stanici Trg revolucije, u centru grada, može se videti i graničar sa psom, kojem su njuška i šapa potpuno izbledele od trljanja. Za tog psa vezano je verovanje da će onog ko mu protrlja njušku, pratiti sreća čak i ako u tu magiju ne veruje. Kažu da tu skulpturu od 1938. godine masovno posećuju studenti, naročito pred ispite. U blizini te skulpture je i radnica na farmi živine sa petlom, ali ona se ne sme dirati, jer se veruje da to donosi nesreću. Međutim, i petao se sija od trljanja.

Tajne linije moskovskog metroa

Postoji mnogo glasina o postojanju tajnih linija moskovskog metroa, urađenih za potrebe vlade i vojske, koje su namenjene za brzu i bezbednu evakuaciju lidera zemlje i vojnog vrha u slučaju nuklearnog napada. Prema podacima medija, u Moskvi je izgrađeno 150 kilometara specijalne linije „Metro 2“. Navodno, tajni tuneli i stanice se nalaze ispod Kremlja i Ministarstva odbrane Rusije, kao i na još nekoliko važnih lokacija u gradu. Jedna od linija „Metroa 2“ vodi do Kunceva, gde je za vreme Drugog svetskog rata bio izgrađen podzemni bunker za vrhovnog komandanta, a neke od njih vode do aerodroma Vnukovo i Domodedovo. Prema glasinama, jedina linija vodi i do Staljinove vile. Nikada nije potvrđeno da zaista postoji „Metro 2“, ali što se bunkera tiče zna se da ih je Staljin imao nekoliko. Mnogi su zatvoreni, ali je onaj u Izmajlovu (metro stanica) preuređen u muzej „Staljinov bunker“.

Još priča o stanicama moskovskog metroa

1. Stanica  ‘’Krasnije vorota’’ nalazi se na liniji Sokoljničeskaja u moskovskom distriktu Krasnoseljskoje.

Naziv je dobila po Crvenim vratima ( Krasnije vorota ), izgubljenim spomenikom arhitekture 18. Veka,ali  i po trgu Krasnije vorata, pod kojim se istoimena stanica i nalazi. Konstruisao  je ruski arhitekta Ivan Fomin. Stanica  ima status objekta kulturnog nasleđa i jedna je od prvih stanica moskovskog metroa, te se nalazi u sastavu prve linije moskovskog metroa. Projekt je osvojio Grand Prix na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. godine.

Tokom Drugog svetskog rata, u stanici je napravljen komandni punkt rukovodstva operativno-dispečerskog centra, te se vozovi tokom tog razdoblja nisu zaustavljali na stanici, a sam peron je bio odvojen od prolaza sa visokim zidovima od šperploče. 1952. godine po prvi puta u moskovskom metro u upotrebu je ušao trinuket ( uređaj sa metalnim šipkama postavljenim u obliku trobridne piramide, koji vam omogućuje da uđete na peron nakon što skenira vašu kartu ). 

U 50-tim godinama su uvedena i hermetička vrata, koja se mogu videti na mnogim stanicama u ruskim metroima, čija je primarna svrha zaštita od prodiranja vode, živog peska, pa čak i radioaktivnih čestica. Stanica je napravljena u klasičnom stilu, sa središnjim holom kojeg nose snažni piloni, sa relativno uskim prolazima prema bočnim holovima. Boje materijala s kojima su optočene površine odgovara imenu stanice – crvena. Piloni su optočeni mramoriziranim vapnencom crveno-smeđe i crvene boje iz gruzijskih kamenoloma. Kako bi se vizualno olakšali, masivni piloni bili su podeljeni na tri dela sa središnjom nišom i sa dva izbočenja po bokovima, u kojima su se nalazile niše u veličini čoveka, oblikovane u hemisfere.

Napravljene su od sivog, krupnozrnatog uralskog mramora iz Kojelge, dok su srednji delovi pilona napravljeni od žutog mramoriziranog vapnenca iz kamenolima Bijuk-Jankoj. Baze pilona pokrivene su tamnim labradoritom. Težinu svoda na sebe vizualno prima korniš, napravljen slojevito, odnoosno stepenasto. Svod je dekorisan šesterokutnim i kvadratnim kesonima. U samoj dekoraciji stanice ponavlja se motiv vrata – dekorativne niše u pilonima, lukovima natkriveni prolazi između pilona, prolazi prema pokretnim stepenicima, kao i svod središnjeg hola. Središnji hol osvjetljavaju dva reda visećih sferičnih lustera, a zidovi prolaza su optočeni keramičkim mozaicima. Pod središnjeg hola je u obliku šahovske ploče, sastavljen od ploča crvenog i sivog granita ( ranije je pod bio od keramičkih ploča ). Inače, ovo je bila prva stanica u moskovskom metrou, u kojoj se nije koristio asfalt. Stanica  je puštena u saobraćaj 15. aprila  1935. godine, a nalazi se na dubini od 32,8 metara. 

2. Stanica “Park pobede” nalazi se na ukrštanju linija Arbatsko-Pokrovskaja i Solncevajskaja u distriktu Dorogomilovo u Moskvi. 

Naziv je dobila po istoimenom parku. Jedna je od mlađih stanica  moskovskog metroa, otvorena 6. aprila 2003. godine. Sa svojom dubinom od 80 metara, najdublja je stanica u Moskvi (pokretne stepenice duge su čak 126 metara), druga po dubini u Rusijii jedna od najdubljih stanica u svim sistemima podzemne železnice nekadašnjeg Sovjetskog saveza.

Glavni motivi prostora su Drugi svetski rat i Domovinski rat iz 1812. godine. Drugom svetskom ratu je posvećen pano na kraju severnog hola (koji je 2015. privremeno skinut zbog gradnje drugog izlaza), Otadžbinskom ratu iz 1812. godine posvećen je isti takav pano na istočnom kraju južnog hola (autor oba panoa je Z.K. Cereteli). Istočni kraj severnog hola obložen je sivim i crnim mramorom. Boja oba hola je “zrcralna” – u jednom su beli piloni i staze smeđe boje, a u drugom obrnuto – smeđi piloni i staze bele boje. Boja poda u oba hola je isto tako različita: u severnom holu koristio se polirani granit crevene i smeđe boje, a u južnom – crni i sivi granit. Oba hola osvetljena su suptilonom rasvetom u obliku niza skrivenih svetla.

3. Stanica  “Elektrozavodskaja”, koja se nalazi na liniji Arbatsko-Pokrovskaja, u distriktu Sokolinaja gora u Moskvi. 

Naziv je dobila po moskovskoj fabrici električne opreme “Moskovski elektrozavod Kujbišev”. Stanica je spomenik kulturnog nasleđa Rusije. Samo projektovanje počelo je 1939, godine, a arhitekti su V.A. Ščuko (koji je umro tokom izgradnje), V.G. Geljfrejh i I.V. Rožin. Posle početka Drugog svetskog rata,stanica se koristila kao sklonište, te je njena gradnja bila zaustavljena. Prvobitno je sam izgled  trebao biti orijentisan na obližnju fabriku, no 1943. godine, posle nastavka radova, doneta  je odluka da tema bude aktualna ratna tematika, te borba protiv okupatora.

Piloni su ukrašeni svetlim mramorom i ukrašeni različitim arhitektonskim detaljima (oštri triglifi sa triangularnim žlebovima, rešetkama, mramornim kruništima i reljefima). Sa svake strane pilona se nalaze klupe, a pod je ukrašen crnim i sivim pločama, koje se po krajevima razdeljuju ornamentima od rozo-žutog krimskog mramora. Pri rekonstrukciji, pod je zamenjen sa svetlo-sivim jancevskim granitom i labradoritom. Zidovi hodnika ukrašeni su crvenim gruzijskim mramorom salieti u čijoj se teksturi nalaze sitni fosilizirani morski rakovi, školjke i molusci.

Mramorni reljefi na pilonima središnjeg hola, posvećeni su temi rada (česta tematika sovjetskog vremena), koje je izradio kipar G.I. Motovilov. Prikazuju radnike Elektrozavoda, građevinare, kovače, seljake i druge pripadnike radnog naroda. Trenutno se na stanici nalazi 12 takvih reljefa.Na svodu središnjeg hola u okruglim udubljenima u 6 redova, nalazi se 318 originalnih sijalica. Naglasak na rasvetu napravljen je zbog blizine istoimene fabrike, po kojoj je stanica dobila ime. Prvobitno je svod trebao biti ukrašen ornamentima, ali po predlogu arhitekta Ščukoa, ukrašen je na način koji je ranije opisan. Stanica se nalazi na dubini od 31,5 metara, a puštena je u saobraćaj 15. juna 1944. godine.

4. Stanica “Arbatskaja”, koja se nalazi na liniji Arbatsko-Pokrovskaja, u Arbat distriktu u Moskvi. 

Svoj naziv dobila je po istoimenoj poznatoj moskovskoj ulici Arbat, a ima status objekta kulturnog nasleđa Rusije. Deo je najvećeg čvora za presedanje u moskovskom metrou i ima prelaze na stanice; Biblioteka Lenjin na Sokoljničeskoj liniji, zatim Aleksandrov vrt na Filjovskoj liniji i Borockaja na Serpuhovsko-Timirjazjevskoj liniji.

Sa 220 metara dugim hodnikom, druga je najduža stanica moskovskog metroa posle stanice Borobjovih gor, a radili su ju arhitekti L. M. Poljakov, V. V. Peljenin, J. P. Zenkevič i A. G. Ročjogov. Umetnik koji je bio zadužen za uređenje bio je M. A. Engeljke. Unutrašnje uređenje stanice je u stilu moskovskog baroka, koji je nastao kao rezultat sinteze ruske arhitekture 17. stoljeća, sa elementima redova organizacijskih sastava klasične arhitekture. S obzirom na blizinu Kremlja, karakter arhitekture cele stanice naginje stilu ruske arhitekture. Arhitekti su koristili parabolične lukove celom dužinom stabice koji su popreko presečeni, te na sebi nose svu težinu svodova.

Piloni u svom donjem dijelu su ukrašeni crvenim mramorom “salieti” te buketima cvetova od keramike. Pod je obložen sivim, crvenim i crnim granitom u obliku uzorka tepiha, dok su zidovi obloženi pločicama od keramike, belima pri vrhu, crnima pri dnu. Hol je osvetljen sa dva reda visećih lustera od bronze sa dekorativnim ornamentima, a zidovi prilaznih koridora ukrašeni su sivo-bijelim točkastim mramorom, sa nosećim elementima od crvenog mramora. 

Stanica se nalazi na dubini od 41 metra, a puštena je u saobraćaj 5. maja 1953. godine.

5. Stanica  “Novoslobodskaja”, koja se nalazi na kružnoj liniji, u Tverskom distriktu u Moskvi.

Radi se o poslednjem delu arhitekta Alekseja Nikolajeviča Duškina i ima status kulturnog nasleđa. Ime je dobila po istoimenoj ulici, na kojoj se nalazi stanica Od 1988. godine postoji i prelaz na stanicu Mendeljejevskaja koja se nalazi na Serpuhovsko-Timirjazjevskoj liniji i poslednja je stanica na kružnoj liniji koja je dobila prelaz na druge stanice. 

Glavna karakteristika ove stanice su 32 efektno osvijetljena vitraža, koje su izradili latvijski umetnici i koji se nalaze unutar pilona. Prikazuju motive idealnog života, ljude različitih profesija i geometrijske oblike. Okviri su im od čelika i mjedi, a na svakom pilonu se nalaze po dva primerka, dok su zidovi obloženi svetlim, sivim i žučkastim uralskim mramorom. U središnjem holu se nalazi veliki mozaik, koji je u početku imao motiv Staljina, kojeg je Hruščov dolaskom na vlast naredio da se ukloni, te su ga zamenili motivi u obliku golubova. 

Stanica  se nalazi na dubini od 40 metara, a puštena je u saobraćaj 30.januara 1952. godine.

6. Stanica “Kijevskaja”, koja se nalazi na kružnoj liniji, u Dorogomilovo distriktu u Moskvi.

1953. godine, na vlast dolazi Nikita Hruščov (koji je bio etnički Ukrajinac). Jedan od njegovih prvih poteza dolaskom na mesto predsednika SSSR-a je bilo i ovekovečenje ukrajinskog naroda u arhitekturi moskovske podzemne železnice, a kao jedan od primera je i stanica moskovskog metroa koja je dobila ime po glavnom gradu Ukrajine, Kijevu. Nedaleko od stanice nalazi se i moskovski železnički kolodvor istog imena. 

U timu arhitekata bio je i Ukrajinac Jevgenij Ivanovič Katonin. Za razliku od tadašnjeg trenda praćenja novih stilova u arhitekturi, zadržali su se na grandioznoj formi koja je bila u duhu ranije izgrađenih stanica moskovskog metroa. Pod je napravljen od koelginskog belog mramora, a piloni su ukrašeni mozaicima od kobaltnog stakla, na kojima je prikazana istorija ukrajinskog naroda te prijateljstvo s ruskim narodom.

Stanica  se nalazi na dubini od 53 metra, a puštena je u saobračaj 14. marta 1954. godine.

7. Stanica  “Komsomoljskaja”, koja se nalazi na kružnoj liniji, u Krasnoseljskom distriktu u Moskvi.

Jedan do primera staljinskog ampira, koga karakteriše grandioznost, ali osim ampira, vidi se i jaki uticaj  klasicizma i moskovskog baroka. Stropovi su ukrašeni sa osam mozaika, sastavljenih od delova od kobaltnog stakla i dragog kamenja. Ime dolazi od reči “komsomol”, što u prevodu sa ruskog predstavlja složenicu od reči “Komunističeskij sojuz molodjoži”, odnosno “Komunistička omladinska organizacija”.

Stanica se nalazi na dubini od 37 metara, a puštena je u saobraćaj 30. Januara 1952. godine.

 8. Stanica  “Majakovskaja”, koja se nalazi na liniji “Zamoskvoreckaja” u Tverskom distriktu u središnjem delu Moskve.

Smatra se jednim od najlepših stanica unutar moskovskog metroa i savršeni je primer predratne staljinističke arhitekture i jedna je od najpoznatijih stanica podzemne železnice na svetu. Ime, kao i dizajn su referenca na futurizam i na jednog od najpoznatijih ruskih futurista, Vladimira Majakovskog. Stanica se nalazi na dubini od 33 metra, a puštena je u saobraćaj 11. Septembra 1938. godine.

 9. Stanica  ‘’Ploščad Revoljuciji’’ nalazi se na Arbatsko-pokrovskoj liniji. Ime je dobila po Trgu Revolucije ispod kojeg se nalazi. 

Stanica je otvorena 1938., a projektovao ju je arhitekta Aleksej Duškin. Ovde ćete naći lukove od crvenog i žutog mramora koji se nalaze na niskim pilonima. S obe strane svakog luka nalazi se par bronzanih skulptura koje je napravio Matvej Manizer i koje prikazuju ljude Sovjetskog Saveza, uključujući vojnike, poljoprivrednike, sportiste, pisce, avijatičare, industrijske radnike i učenike. Stanica ukupno ima 75 skulptura. Postoji verovanje da jedna od bronzanih skulptura – ona psa koji prati graničara – donosi sreću onome ko protrlja pseću njušku.

 10. Stanica “Šose Entuziastov” nalazi se na Kalinjinsko-solnčevskoj liniji, između stanica Aviamotornaja i Perovo.

Ime je dobila po ulici ispod koje se nalazi. Pre revolucije stanica  je nosila ime Vladimirski trakt. Tim su se putem zatvorenici slali na robiju u Sibir. Upravo je zato tema stanice borba za slobodu u istoriji Rusije. Ukrašena je mramorom raznih boja i nijansi, od tamno sive do žute. Zidove krase skulpture i slike vezane za revolucionarne teme. Na zapadnom delu središnje dvorane nalazi se velika skulptura “Plamen slobode” koju je dizajnirao A. Kuznjecov.

Stanica se nalazi na dubini od 53 metra i jedna je od najdubljih stanica  moskovskog metroa. 

11. Stanica  “VDNH” nalazi se u distriktu SVAO, na liniji Kalužsko-Rižskaja, između stanica Botanički vrt i Aleksejevskaja.

Stanica je otvorena 1. aprila 1958. godine i u početku je nozila naziv VSHV (što je bila skraćetica od Svesovjetskog sajma seoskih gospodarstava), da bi vlasti samo mesec dana kasnije promenile naziv u VDNH, što je skraćenica od Sajam dostignuća narodne privrede SSSR-a. Sajam je službeno otvoren 16. jula 1959. godine za posetioce, a promena imena stanice (zbog promene imena sajma) dogodila se 12. decembra 1959. godine.

VDNH napravljena je u tri svoda sa 18 pilona, prečnika središnjeg hola od 9,5 metara. Izgrađena je po projektu arhitekata I.G. Taranova, N.A Bikove, J.A. Čerepanova, I.G. Goharaja-Harmandarjana. Na stanici se nalazi niz visećih lustera sa kristalnim svetiljkama. Piloni su ukrašeni s donje strane belim i sivim mramorom, a nakošene margine obojane su zelenom bojom. Na svakom pilonu se nalazi okrugli dekorativni metalni umetak, a uz same pilone se nalaze mramorne klupe za sedenje. 

Zidovi središnjeg hola su ukrašeni belim mramorom, a zidovi prilaznih koridora sa gornje strane žutim pločicama, a sa donje strane crnim pločicama. Pod je popločen crvenim i sivim granitom. Svod severnog izlaza ukrašen je štuko ornamentima u obliku listova hrasta, a južnog izlaza sa panoom “Jarmarka i Zamoskvorječje” autora M. V. Podrognaje i A. V. Caregorodceva, sa masivnim kvadratnim stupovima ukrašenim gaželskom majolikom.

Stanica se nalazi na dubini od 53,5 metara i jedna je od najdubljih stanica moskovskog metroa.


Kliknite na sliku za uvećanu verziju


 

Kategorije
Reportaže

Čovek zakukuljen u anonimnost, bez velikih snova, dane otaljava neprimetno, radoznao i dobronameran sa izraženim nedostatkom tolerancije na glupost.Jedini problem nekada mu čini inspiracija, no ne tako često.Rođen 01.11.1968 godine. Završene osnovne i magistrske studije istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Najveća životna nagrada su mu ćerka Anja i sin Petar. Nije u stanju da dohvati dugu, ali ume da hvata reči u letu i da od njih pravi priče, kolumne i ostala pisanija. Po potrebi povučen tj. ćutolog, što zavisi od situacije i stepena zanimljivosti ostalih i njihovih tema. Može da dela kao deo dobro uhodanog tima, a opet, isti može i da podriva, već po želji nalogodavca i urednika… Teme interesovanja: društvo - politika – istorija, moglo bi se reći pored prošlosti, hroničar i sadašnjosti, uz to i “knjiški moljac”.

Povezani tekstovi

  • Na 110 km od Beograda i 200 km od Novog Sada smešteno je jedno od najlepših mesta u Srbiji, Srebrno jezero. Nastalo je pregrađivanjem Dunava dvema branama koje su...
  • Antički grad Filipi je nedavno uvršten u svetsku baštinu UNESCO. Tu, na severoistoku sadašnje Grčke, 49. ili 50. godine, apostol Pavle osnovao je prvu hrišćansku zajednicu u Evropi. To...
  • Bilo da ste verujući ili ne, ovaj manastir, smešten u kamenom bespuću Sinajskog poluostrva, kog nisu srušile vojske ni vekovi, ne može da ne ostavi dubok utisak. Sve je...
  • Kada se jedan bog mora, kao Posejdon, zaljubi u lepu nimfu, onda on pronađe najlepše mesto da skloni svoju dragu i uživa sa njom u njenoj raskošnoj lepoti. Pošto...